ЗОРАН М. МАНДИЋ
НА ПРАГУ ОТВОРЕНИХ ВРАТА САЗНАЊА
Нову књига песама АУРА Зорана Богнара (1965, Вуковар), једног од најпревођенијих
савремених српских песника рођених после 1960. године и носиоца угледних
књижевних награда: Матићев шал, Стеван Пешић, Исидора Секулић, Раде Драинац),
чине, а како је то и метафорички поднасловљено, 33 песме о записима из ветра
имагиниране у ликовима: апотеоза, корона, зеноида и епистола, а у којима он
емоционално сажима истине тренутка. Ослушкујући у „адреналинској рапсодији“:
откуцаје срца и откуцаје смрти у гестовима имагинарног „постчулног разговора“.
Налик бестелесно растерећеном путу који сваки божији раб, писац или читалац,
оставља иза себе. Урезаног у ветар. Као енигма чији одговор не припада нама.
Нашем непрестаном рађању на божанственој тераси судбине. У њеном волшебном
пејзажном колориту будућности, која је увек у раљама прошлости. И, рецимо,
Хамвашевог „невидљивог збивања“ у коме равноправно пулсирају пропагандни
изливи: одбојности и гнева, забрана и дозвола, забава и досада. Из чијег
„албеда“, или односа између количина неког зрачења које „тело“ судбине
рефлектује и количине зрачења коју прима, Богнар узима и црпи своја песничка
надахнућа и инспирације. И из њих испира „ауру“ свог сладострашћа на прагу
многих отворених врата сазнања. И поклоњења „доброћудним духовима“, који
овековечују живот у „записима са ветра“. У његовим „надуваним сензацијама“.
Зимници идеја. И важног питања: у ком свету да се реализује.
Иако,
на моменте меланхоличког пева, Богнар у овој књизи не робује „академији“:
ентеријера и екстеријера, ореола и харизми у ововременој пројекцији тако
жестоко притиснутих „насиљем“ електронских сенки, акрибијских чипова и
виртуелних меморија. Више од тога он се бави судбином и препевима њених
репродукованих проклетстава и клетви. Оним што се живи без ауре. Без
просветлења. А, попут лажи без последица.Којима није довољна једна црква. Једна
идеологија. Један језик. У тако замишљеном песничком бављењу суђеним и
несуђеним искушењима Богнар исписује необичне стихове о сједињењу, и то симболичком, недосегнутог
„духа“ душе са апотеозичним записима из ветра. Са уверењем о потреби за лепо
васпитаном патетиком заведених осећања. И иронички избалансираном савезу мисли
о етичкој овисности. О вечној логици њеног парадокса чија су сазвежђа испод
коже спуштена у лагуме одрицања. Уистину да ћеш, ако желиш више од оног што ти
припада, завршити без ичега. У метежу наговештаја. И хладном бешчулном волумену
„цене“ свог избављења.
Богнар
се, заиста, иронички премешта у овој необичној „књизи поука“ из слике у слику
портрета асоцијација, по хоризонту који позива на пут. А, који се као позив, али
и као пут, рађа из необориве предрасуде о вечности. О историји као хистерији,
или „генијалној фабрици“: лажи, изопачености и успомена. Које изврћу утробу логике и стрпљења до
бола. Једу мозак. Узимају душу. Зато је о овим апотеозичним записима и њиховим
„обредима“ најплодотворније писати из Богнаровог филозофичног позиционирања у језику. Међу
канонадама његових илузија и алузија. Ритуално распоређених међу објектима у:
ваздуху, стварима и сенкама. У немиру као неподношљивој тишини без усамљености.
Ако
се то тако схвати у језику једнако као и у поезији, онда ће се и разумети идеја
ове књиге која у основи личи на потрагу за својим правим ликом у осами. И
губитку поверења у сопствено сећање. И то без обзира да ли је тај „губитак“
дошао од Бога или Мефиста. Као оличење поверења саграђеног на темељу сумње.
И
управо зато ова књига и јесте есејморфна поезија о сумњи. Надахнута прећутаним,
а ипак датим одговорима. У лавиринту круга и лепоте и ништавила. Њихове "вечне" вечности. Истe оне која своје срце носи јавно.
Нема коментара:
Постави коментар