31. јул 2017.

НА ПРАГУ ОТВОРЕНИХ ВРАТА САЗНАЊА


            ЗОРАН М. МАНДИЋ

        НА ПРАГУ ОТВОРЕНИХ ВРАТА САЗНАЊА

                Нову књига песама АУРА Зорана Богнара (1965, Вуковар), једног од најпревођенијих савремених српских песника рођених после 1960. године и носиоца угледних књижевних награда: Матићев шал, Стеван Пешић, Исидора Секулић, Раде Драинац), чине, а како је то и метафорички поднасловљено, 33 песме о записима из ветра имагиниране у ликовима: апотеоза, корона, зеноида и епистола, а у којима он емоционално сажима истине тренутка. Ослушкујући у „адреналинској рапсодији“: откуцаје срца и откуцаје смрти у гестовима имагинарног „постчулног разговора“. Налик бестелесно растерећеном путу који сваки божији раб, писац или читалац, оставља иза себе. Урезаног у ветар. Као енигма чији одговор не припада нама. Нашем непрестаном рађању на божанственој тераси судбине. У њеном волшебном пејзажном колориту будућности, која је увек у раљама прошлости. И, рецимо, Хамвашевог „невидљивог збивања“ у коме равноправно пулсирају пропагандни изливи: одбојности и гнева, забрана и дозвола, забава и досада. Из чијег „албеда“, или односа између количина неког зрачења које „тело“ судбине рефлектује и количине зрачења коју прима, Богнар узима и црпи своја песничка надахнућа и инспирације. И из њих испира „ауру“ свог сладострашћа на прагу многих отворених врата сазнања. И поклоњења „доброћудним духовима“, који овековечују живот у „записима са ветра“. У његовим „надуваним сензацијама“. Зимници идеја. И важног питања: у ком свету да се реализује.
                Иако, на моменте меланхоличког пева, Богнар у овој књизи не робује „академији“: ентеријера и екстеријера, ореола и харизми у ововременој пројекцији тако жестоко притиснутих „насиљем“ електронских сенки, акрибијских чипова и виртуелних меморија. Више од тога он се бави судбином и препевима њених репродукованих проклетстава и клетви. Оним што се живи без ауре. Без просветлења. А, попут лажи без последица.Којима није довољна једна црква. Једна идеологија. Један језик. У тако замишљеном песничком бављењу суђеним и несуђеним искушењима Богнар исписује необичне стихове  о сједињењу, и то симболичком, недосегнутог „духа“ душе са апотеозичним записима из ветра. Са уверењем о потреби за лепо васпитаном патетиком заведених осећања. И иронички избалансираном савезу мисли о етичкој овисности. О вечној логици њеног парадокса чија су сазвежђа испод коже спуштена у лагуме одрицања. Уистину да ћеш, ако желиш више од оног што ти припада, завршити без ичега. У метежу наговештаја. И хладном бешчулном волумену „цене“ свог избављења.
                Богнар се, заиста, иронички премешта у овој необичној „књизи поука“ из слике у слику портрета асоцијација, по хоризонту који позива на пут. А, који се као позив, али и као пут, рађа из необориве предрасуде о вечности. О историји као хистерији, или „генијалној фабрици“: лажи, изопачености и успомена. Које изврћу утробу логике и стрпљења до бола. Једу мозак. Узимају душу. Зато је о овим апотеозичним записима и њиховим „обредима“ најплодотворније писати из Богнаровог филозофичног позиционирања у језику. Међу канонадама његових илузија и алузија. Ритуално распоређених међу објектима у: ваздуху, стварима и сенкама. У немиру као неподношљивој тишини без усамљености.
                Ако се то тако схвати у језику једнако као и у поезији, онда ће се и разумети идеја ове књиге која у основи личи на потрагу за својим правим ликом у осами. И губитку поверења у сопствено сећање. И то без обзира да ли је тај „губитак“ дошао од Бога или Мефиста. Као оличење поверења саграђеног на темељу сумње.

                И управо зато ова књига и јесте есејморфна поезија о сумњи. Надахнута прећутаним, а ипак датим одговорима. У лавиринту круга и лепоте и ништавила. Њихове "вечне" вечности. Истe оне која своје срце носи јавно.