26. јул 2017.

ВИДИКОВАЦ ОД НЕПРОВИДНОГ СТАКЛА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВИДИКОВАЦ ОД НЕПРОВИДНОГ СТАКЛА

Радивој Шајтинац: ПСИ ВЕРСА ИЛИ ОТИМАЊЕ ВАЗДУХА, Народна књига / Алфа, београд,2005.

                Радивој Шајтинац (1949, Зрењанин), песник који је више есејиста душе, него сликар где укрштени верси и „речи- осе следе звук и мисао“ подмитљиво невидљивог песника, који се у преношењу тајне (а, која мора остати тајном) „лирског маркетинга у дошаптавању“ апсурда и парадокса, обраћа својим безименим и невидљивим (са)везницима. У преображавању скоро упоредивих са изданцима белог биља и трулежи, као симбола времена и трајања. Безразложно просветљених кошмаром „мајстора рима“ у коме дух из њих све може да срочи и адресира. Све описе „димензија тема и инспирација о којима се гласно не распреда / посебно када не пријају ни разлози, ни обавештења изнад укалупљених влажних небеса“. И њихових реторичких стереотипа. Тамо где неовлашћено „краткоречиви учитељи“  и „епски гудачи“ држе семинаре о разлозима и формама опонашања неизвесности. У координатама имитација бивших појмова и слика. Прелива „чистих успомена“, које сежу и вибрирају својим ритмовима, „без аутора и проналазача, између историје и (њених) перформанса“. Усмерењем погледа у немо време. У протицању представа са „измишљеним социјалним обичајима“, који увијени у људско месо цакле кроз: контекст, дискурс и демистификацију својих појавних карактера. Како ванчулног пространства душе, тако и „црвљивог погледа у ништа“. У фондове серијског програма „саслушавања идентитета“ и разгледања залиха „аутопоетичке зимнице“.
                У пољу таквог промишљања рефлектовања света собом и себе светом, Шајтинац данас више, као што је писао и јуче између деоница „даровних путовања“  са којих је слао „Пангласов извештај“  о „шуми којој се враћају прагови“ или „оружју људски рањеном“ и проливених „суза у лунапарку“ трагајући за траумама и анаморфозама онтолошких сензација, које се међусобно надмећу и натпевају са каталогизованим смисловима и уписима (не)обрисиве стварности. И неуређених радњи њених гестова и одраза, које ти исти смислови емитују посредством различито артикулисаних различитих доживљаја. И ероса сенки добро склоњених у аутономијама својих лавирината. Знакова, значења, распореда и верса (стихова), који су у поезији увек изван прича и романа времена и простора. Па, чак, и онда кад песник, попут Шајтинца, кроз своје речи тражи и проналази друге субјекте одабраних примера. Свог „приватног ангела“. А, све то у настојању да се у „стешњеној пре-обуци“ поглед „ознојеног певача“ ослободи у процесу сагледавања невидљивог торза ваздуха. И једне помаме да се том невидљивошћу надомести амбивалентна улога умне присебности. И „видиковца од непровидног стакла“. Између ега и алтерега посматрачевог.
                У овом наративно имагинираном поетичком спису Шајтинац, иако уочљиво, утишава песме његовог опуса што се разлежу из провалије „шапата и музике“ душе, није одолео да у версима преношења тајне о апсурдима и парадоксима, а која мора остати тајном, не инсталира и своје коментаре о „измишљеним социјалним обичајима“. Са „гласачким листићима и ознакама страна света“, са „споразумима с телом“ и „душом нагнутом над оним бешумним хором одоздо“. Који учествује у трговини и промету лексичких легура за „моћне ствари“. Држаче огледала. Притискиваче папира. Хербаријуме палимпсета. Лиценце писара. Дипломе тумача. Педигреа „паса верса“. У тим коментарима он отвара стакленке „скупих вина“ својих успомена. Оно што још у њима „није објављено“ о њему. Што побољшава описе крвотока и грађевина „пакла ране младости“. Њена постхумна привиђења. И „рестаураторску болест сећања“ у рангу интроспективних бумеранга. У којима је „вештина (писања и отимања ваздуха) – туђа мука“, а „патетика – лична рефлексија“.
                За веровати је, зато, да је и ову експресионистички интонирану књигу стихова Шајтинац изнедрио из добро сачуваних „заостатака“ песама, које су се преплашиле смисла и удара „невиног зла поруке“. Скривајући се у „панонску кладионицу“. Тамо где се слаже и слеже подножје онтолошког распећа. Неприличан бивши говор. Зебња. И „чиста срећа“. Да кроз језик елегије „аутопоетичке зимнице“ буде адекватно пружена „прозна помоћ незавршавајућим песмама“. И то средствима пасторала „загрцнутих фуснотама“.  И инхалираним свежим исходом, а поновљеним „преким памћењем“.
                Ликовни садржај ових нових Шајтинчевих верса и њихових валенци треба тражити међу парадоксима колорита, којим он боји прозоре смеса и гримаса поетских пејсажа. И њихову склоност ка поштовању „тихе поезије“ природе. Њених „свлачионица“ и у њима визуелних песничких задужења. И задуживања. На чијој сцени се филмично одвија дано-ноћна размена белог и чистог. Са: везницима, префиксима и вокалима њихових „малих језика“ неретко натрпаних метафориком у којој се наслањају, једни на друге, раствори и минерали херметичких формулација. Са сигнализацијама и сајберизацијама импресија и експресија. Псећим лавежом верса.
                На крају ваља истаћи да је овај старо-нови Шајтинчев песнички текст непроводив до краја у границама до којих нас води стандарно разумевање. Те да нека метафизичка „влага и измаглица“ куљају из њега с маскирном копреном што титра преко непровидног стакла његовог „видиковца“, са примесама опсесивног осећања, да постоји пророчанство о томе „како се Нешто у Неком збива“. Као лепота, са њеним исправкама, на рубним местима где се досеже отварање суштине разумевања: себе у свету и света у себи. С институтима и еросом речи утамниченог у сутерену душе.





Овај текст је објављен у броју 55 /мај 2006. часописа за лњижевност, уметност, културу и мишљење ЗЛАТНА ГРЕДА, који је у издњу Друштва књижевника Војводине уредио песник Јован Зивлак.