28. јул 2017.

МИСАОНЕ СТОЛИЦЕ СЛОБОДАНКЕ РАКИЋ ШЕФЕР





ЗОРАН М. МАНДИЋ

МИСАОНЕ СТОЛИЦЕ СЛОБОДАНКЕ РАКИЋ ШЕФЕР

                Када сам крајем прошлог миленијума писао о сликама Слободанке Ракић Шефер, о њеном „белом сликарству“, већ, тада сам наслућивао, интуитивно и пророчки, да ћу једног дана део своје књижевности (пре)усмерити на осетљиво имагинирање својеврсног, а непристрасног омажа тој драгоценој стваралачкој појави. Једном од најсуптилнијих субјеката и личности савремене српске ликовне сцене Слободанки Ракић Шефер. Сада у овом тексту осећам сву озбиљност тог наслућивања, наслуте како то стоји у „слободном речнику“, Саве Мркаља. Неку врсту дослуха мог омажа са омажом Слободанке Ракић Шефер – Ван Гогу. Храбро стилизованог у чипкастој мисаоности једне столице. Дрвене као Тројански коњ, или квадратура старословенске сојенице на „води сазнања“. Белој као „бело сликарство“. Која инспирише уверењем, можда је боље рећи: вером, да мисао сликара у процесу стварања, као, рецимо, код славног Леонарда да Винчија, треба појмовно да иде од фигуре организма да фигуративне представе механизма. Слике. Уверења да уметност није делатност, или област, која се може проучавати засебно, нарочито уз помоћ аутизама поезије или критике. Нити да у том процесу цртеж сме личити, или наликовати, на шкрабање разочараног човека, како у ренесанси, тако и у постмодерни. У  овом делу текста, у правцу његовог бољег разумевања, треба нагласити да тумачења бића слике беспоговорно захтевају многа знања. Таленат за посматрање површине. Дах за анализу осећања живота. И сензација. Прецизност у уочавању примера љупкости.


                Слободанка Ракић Шефер је сва та знања, сазнања и уочавања супериорно даривала на својим сликама. Мекост покрета њених столица у аранжману густо насељених: запремина, квадратура и површина у којима, или на којима оне „столују“ развија необично мисаону причу о ведрини сликања. О „чудесима“ и „љупкостима“ њихових портрета и биографија. О потреби оног сликања у чијим пределима треба обраћати пажњу на боју, као на целину. Без бојазни да су Дифијеве вишње недостижне у својој лепоти и да у новим естетикама мањка простор могућности за њеним проширењем.
                Зато је Слободанка Ракић Шефер сликарка у налету: светлости и успона боје и мисаоности с којом у њу треба заронити. И остати свој поред Леонарда да Винчија, Дифија и Ван Гога.
                А, за прави омаж тој „својини“ време гради и поправља своје путеве. У случају Слободанке Ракић Шефер оно то чини ритмом кретања њених изложби у нове изложбе.


                Овај текст сам написао поводом изложбе слика Слободанке Ракић Шефер у Ликовној галерији Григорије Возаревић у Сремској Митровици 2004. године. Текст је објављен у дневном листу Дневник (Н. Сад) и у часопису Ликовни живт, који је издавала Ликовна галерија Стара капетанија у Земуну. 

Нема коментара:

Постави коментар