23. јул 2017.

КЊИГА О МАЈКОВСКОМ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЊИГА О МАЈКОВСКОМ

Душан Опачић, МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2016.

                На почетку овог текста желим да истакнем велико задовољство, које сам осетио када ми је, ових дана, локални поштански службеник уручио пошиљку с књигама Душана Опачића, мог блиског рођака, а у којој су биле пажљиво упаковане три његове песничке збирке (Урлик из тетрапака,2014, Из апартмана 303, 2015. и Криви солитер, 2016.) и књига, или боље и прецизније речено студија о: животном, грађанском, револуционарном, емоционалном и песничком путу, и усхиту, грузијског, совјетског, па, у извесном смислу, и руског песника ВЛАДИМИРА ВЛАДИМИРОВИЧА МАЈАКОВСКОГ (1893-1930). Оно што ме је одмах, наглашено подстицајно, окренуло тој, јасним, веома прегледним и језички богатим приступом, написаној књизи МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ, ситуирано је у једном важном податку моје средњошколске биографије, а који је везан за чињеницу да ми је Наставничко веће апатинске Гимназије Никола Тесла школске 1968/69 године одобрили, као ученику природно-математичког смера, да за завршни матурски испит: пишем, полажем и браним дипломски рад из српског језика. И као што се у том мом фамозном „матурском случају“ може календарски израчунати - то је било пре скоро педесет година или пре непуних пет деценија, пре дигиталне епохе и њених богатих понуда из сфере претраживачког изобиља, дакле у времену када је савремени човек започео ослобађања из чељусти ропске везаности за крута и најчешће контрапродуктивна библиотечка правила и њихове до бирократског бесмисла надуване „законе“. Морам да признам да ми је тада, пре толико времена, одобрено да матурски рад напишем и одбраним на тему Живот и дело Владимира Владимировича Мајаковског. И успело ми је да то на моје велико задовољство и учиним и тим радом обогатим моју личну библиотеку, коју сам, у прошлом и овом миленијуму, градио уз немерљиву помоћ моје покојне мајке Драгице Драгиње рођене Опачић и мог покојног брата Душана. А, истицање свих ових „историјских“ података, из efemerisa моје породице, учинио сам да бих потенционалног читаоца упознао с природом „окидача“ овог мог текста из жанровске заједнице књижевних приказа.


                И као што написах с почетка уводног пасуса, или пак одељка, мој блиски рођак Душан Опачић написао је богатим стилским захватом ефектну студију о песнику В. В. Мајаковском. Ту ефектност писац је језички изградио користећи се процесом „економичне“ употребе простора и цитата између чијих имагинарних граница се простире, или протеже, суштина феномена резимеа у смислу: сабирања, збрајања, издвајања и типовања главних елемената тематског корпуса. На том послу уочљива је пишчева енергија у савладавању увида у материју, која подразумева компетентно бављење фокусом Мајаковски. У том резимеу, сажетку или апстракту је тематску главнину поделио на неколико поглавља: Фракција, идеја, револуција, Биографија, Књижевно стваралаштво у постреволуционарном периоду и Епилог и утицаји. Речју, Владимир Владимирович Мајаковски, творац чувене и у светским читалачким размерама познате поеме Облак у панталонама, је рељефно приказан као писац који је совјетској поезији револуционарно даривао нову димензију и својим стиховима у њој очистио лирски  ваздух од „угљендиоксида“: аутсајдера, скрибомана, неписмењаковића,  стихокрадица, преписивача, књижевних клептомана и осталих литерарних кретена. Из сваког од наведених поглавља може се сазнати колико је Мајаковски био велика фигура свог времена, совјетске и светске поезије. И колико је био у праву Јосиф Висиаронович Стаљин, велики вођа Совјетског савеза, такође, као Мајаковски, рођен у Грузији,  када је на жалбу пеникиње Љиље Брик, њему лично упућену, реаговао „резолуцијом“. „Друже Јежов, молим вас да преузмете одговорност за писмо другарице Брик. Мајаковски је највећи и најталентованији песник наше совјетске епохе. Занемаривање његових дела једнако је злочину. Жалба другарице Брик је по мом мишљењу оправдана“ . Та Стаљинова „резолуција“ носи у себи поророчку оверу визије о бесмртности поезије и поетичког  ангажмана Мајаковског и то не само као песника, који је померио жанр поеме уводећи у њу структуру чувеног степенастог ређања стихова, већ и као један, по многим историчарима књижевности - кључни, оснивача руског футуризма, и који је битно допринео 1912.године појављивању текста Шамар јавном укусу илити Манифеста руског футуризма који су потписали песници: Бурљук, Александар Кручоник, В.В. Мајаковски, Виктор Хлебњиков и др.


                За име В. В. Мајаковског везане су многе мистерије, а најинтригантнија је она у којој се, или којом се, спекулише и лицитира на тему: да ли се и зашто убио, или био убијен. Али, какогод Мајаковски је за собом оставио написаним велико песничко благо, које се означава и великим поглављем светске поезије. У свему томе књига Душана Опачића помаже да се у нашој српској и славистичкој књижевној збиљи још једном осветли лик великог светског песника чија популарност траје и у овом трећем миленијуму. Ову књигу краси и богатство црно-белих фотографија, као важних историјских докумената, на којима “дефилује“ Мајаковски са својим књижевним и политичким савременицима, нарочито из времена када је написао стихове: „У овом животу није тешко мрети./ Изградити живот далеко је теже“.
                На крају наводим и неколико реченица из биографије писца ове драгоцене и корисне књиге.



                Душан Опачић је рођен 1977. године у Београду. Новинар је по професији. Био је сарадник редакција многих листова и гласила у земљи и расејању. Пише поезију и кратке приче.Објавио је три песмозбирке под насловима наведеним у овом тексту.