09. јул 2017.

У НЕЗАМЕЊИВОМ ВРТУ ЛЕПОТЕ ЖЕНЕ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

У НЕЗАМЕЊИВОМ ВРТУ ЛЕПОТЕ ЖЕНЕ

                На својим новим платнима академски сликар НИНО КУСТУРИЦА наставља непрекинути низ слика на којима варира форме фигура неперсонализованих ликова жене. Те варијације су најближе оном тесту препознатљивог ликовног испитивања фигуративних граница у коме њени аутори настоје да телесни феномен жене прикажу као један од најдоминантнијих поседа есенцијалне лепоте стварности. Кустурица то настојање, овог пута у циклусу од четрнаест платана великог формата, тематски реализује кроз сплет ликовних осврта у којима свет његових визуелних експресија помно прати вибрантне промене стања у које жена амбивалентно ступа као маштовито и загонетно телесно излагање. У том, пре свега, инспирацијском пољу Кустурица телесну лепоту жене симболички веже за узвишени значењски мит муза уметности, поезије и музике тражећи у тој митологији „препоруке“ и решења за сагласја у поступку имагинирања: поза, гестова, покрета и мистериозних погледа жене, лицем увек окренуте свету других сензација и фантазија. Пред Кустуричиним сликама радознало посматрачево око лако може да упадне у замку утиска, који ирационално навијачки лепоту жене уздиже изнад лепоте уметности. Али, постоје и они други погледи, који ће у тој замци утиска препознати Ничеово филозофско упозорење по коме је душа само једна реч за тело, а тело велика мудрост, мноштво са једним смислом, рат и мир, стадо и пастир. 



Кустурица на својим уљаним сликама фигуративне моделе измаштаних фигура жене сместио у осетљив простор између две слике, једне, или „управне“ уметничке емисије, која репрезентује темат мотивског језгра, и оне друге пратеће „иза“ са енергијом дејства снажног колористичког рефлектора чији валови сежу из готово пејсажне позадине. У тој композиционој поставци врхунски су усаглашени ритамски и хармонијски планови „спољне“ и „унутрађње“ слике у смислу да се допуњују и што својим ликовним „хумусима“  метафорички исхрањују једна другу. Богатство боја на Кустуричиним сликама, како оним пастуозно „тешким“, тако и оним другим лазурно „лаким“, прави битну академску вредносну разлику, која у савременом сликарству недостаје многим сликарима, поготово онима, који не водећи рачуна о потреби искреног стварања, трагикомично фабрикују и понављају једноставне отиске киста, а што говори и потврђује да слика може бити успела, само онда, ако је настала искрено као сан. На овој изложби Кустурица је основном тематском циклусу, инспирисаном фигуративним меандрирањем форми имагинарних фигура жене, придружио „амандмане“ и четири слике на којима се, са готово истим рукописним заносом, бави другим тематским оријентацијама, пејсажном ариктетуром простора и естетским култом коња.

БЕЛЕШКА О СЛИКАРУ
                НИНО КУСТУРИЦА је рођен 1948. године у Сомбору. Академију ликовни уметности завршио је у Загребу (Хрватска) у класи професора Миљенка Станчића. Излагао је на бројним колективним изложбама у Србији и иностранству, а приредио самосталне у Апатину (1974, 1988, 1996 и 2000); Зрењанину (1996); Сомбору (1996); Сремској Митровици (1996) и Земуну (1996). Са Ликовном групом „Четири плус“ излагао је у: Апатину (1976), Врбасу (1977) Тузли (1977),, Сомбору (1977), Осијеку (1978 и 1979), Скопљу (1980) и Битољу (1980). Био је професор ликовне уметности у Гимназији „Никола Тесла“ у Апатину и директор Културног центра у Апатину. Живи у Апатину.


Овај текст сам објавио у каталогу самосталне изложбе слика Нине Кустурице коју сам 2011. године отворио у Ликовној галерији „Меандер“ Културног центра Апатин. Иста изложба је постављена поводом обележавања историјског јубилеја „Миленијум Апатина 1011-2011“.