20. март 2017.

КО ТО ТАМО У СРБИЈИ БРУКА ЧЛАНАРИНЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

 КО ТО ТАМО У СРБИЈИ БРУКА ЧЛАНАРИНЕ
(скица за микроесеј о прадоксима везаним за брукање сврха чланарина)

                Иако је на одмет, рекло би се, критиковати све и свакога, ма колико се у том процесу држали потребе објективних повода и разлога, мора се признати да увек постоје критичке мете које не треба прећутати и заобилазити. Последњих година једна од појава таквих „мета“ везана је за феномен неплаћања, или избегавања намиривања чланарина, као својеврсних накнада, или чак рекета, за уживање у чланству којекаквих удружења, којих у савременој Србији има више од бројних: месних заједница, активних села, спортских игралишта, добровољних ватрогасних друштава, банкомата, или здравствених и ветеринарских станица у слабо насељеним местима. У том броју нарочито предњаче тзв. “самостална“ и „независна“ новинарска, синдикална (у којима председници, како их у медијима бије глас, за свој нерад добијају увећане плате за 12 одсто), а посебно уметничка удружења „професионалних“, илити „слободних“ и аматерских: писаца, сликара, музиколога, вајара, општих музичара и кога све не са рукама дубље од до лаката завучених у: локалне покрајинске и републичке буџетске апанаже. Те и такве организације имају своје квази радне просторије, неке и  у најелтнијим центрима градова, и управљачке структуре које предводе њихове самопрокламоване елите. А, прво што су ти   „управљачи“, након постављања на „тронове“, у оснивачким актима, статутима и правилницима: навели, одредили и означили важним јесте висина чланарина која се креће између једне и  две хиљаде, па и много више динара на годишњем нивоу. Председници тих удружења са својим управљачким кликама користе лажни мит чланарина да чланове удружења држе на својеврсним узицама и уздама у смислу да непрестано, и то пре свега неукусно, упозоравају чланове  који чланарине не измирују на време, идући у томе тако далеко да их називају на приватне телефонске бројеве, угрожавају њихову приватност и прете им да ће бити избачени из чланства. Овде треба подсетити да су ти и такви „управљачи“ ослободили себе и своје „вазале“ од таквих плаћања и да они упорно избегавају да учине јавним „крвну слику“ прихода и расхода средстава с којима управљју у име наведених удружења и њихових чланова, поготово што међу њима једна мала група властодржачки ужива скоро све привилегије око разноразних путовања и размена међународних посета, затим присуствовања на сајамовима књига, превођења углавном сопствених дела на друге језике, расподела награда, додела националних пензија и шта све не на са тог мистериозног, мучног и срамног списка. У пристојним и правно уређеним државама се подразумева да чланови разних удружења добровољно, без било ког облика рекетирања, плаћају чланарине на месечном или годишњем нивоу, али, пре свега, тако што партиципирају у транспарентном одлучивању око  још  танспарентнијег трошења тих средстава. Прича о чланаринама у Србији изазива многе недоумице и то, не само, код уметничких удружења већ и у „двориштима“ статусних и агенцијских повезивања на нивоима: синдикалних, привредних, адвокатских и других комора и међудржавних и прекограничних асоцијација и повезивања. Несхватљива је пракса када су у питању чланарине да сви плаћају за оно „нешто“  што само привилеговани троше и кабадахијски арче. И шта то значи бити члан неког удружења, без етике, естетике и политике стварних вредности, када удружење нема никаквих обавеза према њему члану,  нити настоји да свом чланству менаџерски и маркетиншки помаже, или пак асистира у процесима остваривања ауторских идеја и резултата. То значи да не треба плаћати чланарине  фантомским удружењима која су њихови „управљачи“ (председници, управни одбори и разноразне комисије и жирији) претворили у своја предузећа, извршивши тако нечувену       „културну“ приватизацију, да се не каже „културну револуцију. То значи и да на сајтовима удружења треба престати са праксом објављивања председничких и делегацијских путешествија и фотографисања (сликања) са председницима других гранских домаћах или иностраних удржења, јер где је у свему том уметнички, књижевни, или пак синдикални морал. Ко то тамо брука чланарине?