ГДЕ САМ ТО КРЕНУО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГДЕ САМ ТО КРЕНУО

Сени мог оца мајора Мане Мандића (1914-1957)

Страх зазире

када у полумраку усред

светлосне хистерије уморног сунца

уочи да се на самој ивици кретања

лелуја моје трошно тело

Не верујем да посматрачи знају да

знам да ходам да ме

ваздух у плућима приземљује као

свака погрешно изговорена реч као

злобно питање

Где сам то кренуо

Свет је мали да би остао непрепешачен

Толико мали да уме очас да ме изнервира

препусти другим идејама са ваздухом у

плућима

Мислим да не марим што се моје трошно тело

лелуја на рубу света потопљеног у ружну

сујету оних што не знају да мисле што не знају

колико могу да их препешачим у њиховој

јадној бесциљности

Мали неопредмећени јадници тако једу сами себе у

трошним поткровљима празног ума

Боже

колико ми је жао када их стидљиво уз

велике почасти сахрањују на угледним гробаљским

узвишењима па

зато сам чак и написао расправу

О смислу алавости црва који се тупоглаво тужакају са

економима празниx магацина хране упињући се

На берзама превртљивих вируса како би смањили цену

људског меса

Где сам то кренуо у овај песми

запиткују ме костури мојих милих успомена

А како да одговорим онима којих могу само да се

сећам на неком пропланку са

анђелима усред војних полигона на којима их

учим да више да

много пута

препешаче свет сумњиве лепоте

Где сам то кренуо

учећи анђеле да не посрну у себи чак ни у

празним магацинима хране

А и зашто бих тек тако одавао тајну у чијој сам

постељини научио да сањам и

перем алатке за одржавање наше дворишне

Баште

У свему томе недостаје ми очев поглед када се

будим усред бруталног насиља отпуштених снова

Можда је отац знао да израчуна

запремину резерве мог

неодустајања али није стигао да ми објасни разлику

између стајања и кретања

Убого га је однела прејака храброст док је

јуришао на сенке и читао хегелове

историје филозофије и логике

Сећам се да сам брже растао док сам пешачио за

његовим чамовим ковчегом и радовао се

претурању ствари у његовом вечном одсуству

Тада још нисам знао шта да тражим међу његовим

белешкама, фасциклама и добро зашиљеним оловкама

које су личиле на минјатурна келтска копља

Нисам знао ни како да сазнам детаље о

шифрваним именима сенки расутих међу назнакама

исписаним на маргинама уредно сложених

очевих књига

Брине ме радозналост због које сатима гледам кроз

очи савремене поремећености људи истих оних

који су се после сахране мога оца опијали и падали у

несвест

Боже, како Христос није стигао да систематичније

разврста распећа људских глупости

Где сам то кренуо

пропитујем обузетост таласима пешачења да ли

доле на југ доле до Владичиног Хана или у затомљене

пејсаже времена из којих морам да ишчупам

уштеђевињу преосталог личног оптимизма

да могу у кретању без

воде, јела и починка без

распричаности пред другима пред

оним малим уходама које се унајмили да их служе

Боже, како слуге самоиницијативно подилазе

ресорима и монополима  унесрећених плаћеника

Боже, колико ли је нарасла лудост у

свему што стоји и не креће се а ти у тајни скрећеш

поглед са модрица у којима се размножавају

твоје антислике