ЧЕКАОНИЦА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЧЕКАОНИЦА

(Примисли о чекаоницама, али и о слободама  „слобода“ и њихових „независности“)

            Овај текст није замишљен, као омаж, ни једном типу чекаонице, које, и какве, су интезивно ницале током „одрживог развоја“ историје градитељства. Било да је реч о чекаоницама у домовима здраваља, или пред застакљеним шалтерима у старомодним општинским, градским и републичким административним управама.

                Повод ове приче је везан за истраживање општег појам чекаонице, па је из тог разлога - изнедрен из вишезначја њене „крстарице“, која се од средине деветнаестог века ужурбано кретала кроз различите начине сопственог сервисног уздизања. А, све то наспрам корисника услуга које је било која чекаоница – репрезентовала.

                 У овом тексту, дакле, повод не треба тражити у досадном препричавању некаквих формалистичких ознака. Нити, после таквог наратива чепркати по значењима, чије „садржаје“, неки писци истискују из своји тобожњих истраживања, као – пасту за зубе из њихових шарених туба.

                Чекаоница је највише место за учење и вежбање стрпљењу, да би се, ван васпитно-образованих установа, највише школских, „дипломирало“ на старој српској пословичној изреци: стрпљив – спашен. Али, не лези враже, чекаоница уме да се претвори и у арену испољавања насиља између бирократских службеника и нервозно нестрпљивих грађана. Тада на површину мора те арене испливају бројне потопљене „ватре“ неслагања и противљења оних, који пред устакљеним шалтерима бирократских управа бивају – повређени, понижени и изложени подсмесима ваздигле бирократске диктатуре. И њене инфраструктуре, којом је премрежено, и небо и земља – обичних људи. Којима се уз све непријатности, још увек – „масно“ и „дебело“ наплаћују њихове агенцијске услуге.

                А, када све то ескалира грубим, и то, не само, вербалним, насиљем „једних против других“, тада се, на жалост, на сцени  појављују, из праваца и смерова, скоро свих бокова догађаја – јавни медији. И то традиционално са својим „слободама“ закључивања, казивања, фотографисања и писања. Слободни,  да под плаштом тих „слобода“ бране и афирмишу чак и своје непроверене тврдње и измишљотине.

                Међу најопаснијим чекаоницама у савременом свету су оне које се налазе у домовима здравља и центрима за социјални рад. Али, су зато, атмосфере у чекаоницама  поштанских и банкарских објеката – много подношљивије. И пријемчљивије потребама и интересима својих клијената.

                О тој подношљивости јавни медији ретко, или скоро никада – не пишу. Као да се боје да ће при том проговорити о неслободама – чекаоница и чекања.

                Зато су у праву поједини савремени филозофи и социолози, који су слободе медија поделили на – поштене и непоштене. А, медијима поручили да још увек није утврђено – од кога су то „слободе“ слободне, а од кога „неслободне“. И зашто толика фрка за исходовањима тзв. независности поступања, казивања и писања.

На некадашњи црвено-комунистички „Дан младости“ господње 2019.

САМОХОДНЕ ПЕСМЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САМОХОДНЕ ПЕСМЕ

Ако већ постоје

Песме самоходне

Да ли то значи

Да ме оне посећују

У сну

У домовима мојих

Осећања

Која лутају са мном

И без мене

Која заводе те

Самоходне песме

А онда их уче

Понашањима с којима би

Требале да ми приступе

Као наводни божији пакети

Увек сам за те самоходне

Номадице

Номадке или

Језички већ како год

Имао разумевање и

Симпатије

Дочекивао их у топлом дому

На кафи и

Испраћао из њега као

Род рођени

Нудио им пресељења у

Здања мојих књига

Нових или оних од пре

Како им воља

Водио их потом на разне

Забаве

Учлањивао у све библиотеке

У којима сам и сам био члан

Међутим

Временом сам схватио њихову

Љубомору

Али успело ми је

Да их се одрекнем

Пре него што су оне одлучиле

Да ме напусте и

Стриктно се препусте својој

Самоходности

Али уз божију помоћ

Ево ме

Како за столом

За којим пишем и обедујем

Седим наспрам свог талента

И слушам га како ћути

И пушта ме да без љубоморе

О свему сам одлучујем и

Одлучим

Јер за њега ја сам ту

А оне ко зна где

Свеједно ми је јер у

Односу на њих

Моје песме су двосмислене и

Могу се читати као

Лекције о поезији

Уз све срочено

На територији ове песме

Важно је као прилог

Књижевном сазнању истаћи да

Моје песме воле да читају

Животиње

Као што воле да слушају

Моцартову музику

Која за тили час међу њима

Смири нервозног

Слона

На последњу свету мајску недељу господње 2019. 

МАТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАТ

            Постоји „мат“ боја, „мат“ пластификација, нарочито у поступку графичког „пресвлачења“ корица књига, али најпознатија одредница именице „мат“ је – „МАТ“ у ШАХУ. Тренутак када је безизлазно „заробљена“ фигура „краља“. И завршен рат између 16 учесника „беле“ и 16 актера „црне“ војске.

Тој магичној игри научио  ме је мој  старији брат Душан, сјајан математичар и само две  године старији од мене. Говорио је да шах развија мозак боље од чоколаде. А, што помаже да се, што пре, сваки човек опамети.

Током свог живота само сам једном, и то као гимназијалац, учествовао на неком шаховском турниру. На том школском надметању победио сам два брата јеврејског порекла. Једног белим, а другог црним фигурама.

Иначе, у Апатину, подунавском градићу у коме су се, једно за другим у континуитету, догодили моје детињство и моја младост, на месту на коме се додирују улице Матије Гупца и Радничка, још увек се налази лепо ограђено – ЈЕВРЕЈСКО ГРОБЉЕ. Које је дуго „уживало“ међу крошњама чувених бачких дудова. У тој хладовини дечаци немирног духа из тог краја – често су  уживали у „гробној“ тишини. Понекад су им се придруживале и понеке девојчице, ШАХ. Наравно, тада је шаховски краљ у тој магичној игри у „мом крају“ био мој брат – ДУШАН.

Поред речце „мат“ постоји и њена трословна близнакиња – ПАТ. Која у шаховској партији означава крај „борбе“ без победника, са исходом – НЕРЕШЕНО или РЕМИ.

На крају овог мог “малог наслова“ подсетићу да је ШАХ сигурно једна од најпаметнијих игри коју је смислио људски ум. И која данас окупља велики број поклоника. Према историјиским документима прва сазнања о ШАХУ везана су за археолошка ископавања у Узбекистану. А приликом којих, од пре две хиљаде, година су на једном месту пронађене две фигурице од слоноваче. Многи су зато склони да верују да се постанак ШАХА везује управо за време и географију тог ископавања. Наравно, да има и других тврдњи у којима се ШАХ веже за Индију. Морам да признам да ми из моје подсвести неки непознати глас шапуће да је ШАХ настао истовремено у: Индији, Русији, Кини и Србији.

28. маја господње 2019.            

НОВО ОДЕЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НОВО ОДЕЛО

Време је да се

Поезија пробуди и

Устане из гнезда свог

Изношеног одела

Уфлеканог болесним

Понављањима

Обесмишљених  идеја

Пропалих формулација и

Зидања белих и везаних

Редова

Ребара испалих из

Њеног трошног костура

Време је за избављење

Из окупације те учмалости

Која траје дуго

Као неповерење

Према само објављеним

Редефинисаним

Библијским текстовима

А на то избављење

Надовезује се и почетак

Потребе

Лечењем депресије

Која у бићу

Телу и души ПОЕЗИЈЕ

Из дана у дан све више

Као ватра расте

Разгорева се и букти

Да би на крају сама себе

Угасила

Као невољни зависник

Запаљену цигарету

Сувопарни јав изношене

Поезијине одеће

У лику депресије

Заразно се шири и на њене

Стихоклепце

Одавно болесне од немоћи

Да нешто оставе

Неизношено

Неофуцано

Непонављано

Као

НОВО ОДЕЛО

При крају маја господње 2019.

ПТТ ПОШИЉКЕ У ГИНИСОВОЈ КЊИЗИ РЕКОРДА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПТТ ПОШИЉКЕ У ГИНИСОВОЈ КЊИЗИ РЕКОРДА

            Верујем да сам у праву када мислим, да је било мало људи на овом нашем белом свету, који за живота нису пожелели да се у нечему прочују. Да попут звука облете земаљску лопту. Кружећи изнад глава својих земљака, или, земљана. С њиховим високо подигнутим неповерљивим погледима. И да одмах будем јасан: да је лепа свака таква жеља која се родила  у срцу и мислима било ког планетарног становника с којим се имала част заједнички удисати исти ваздух. У истом времену. И уживати у колективном постојању – типа једне, или, више генерација.              

                А, једној таквој рођеној жељи припада и ова причица, или, текстић, како је књижевни критичар, романописац и професор књижевности Мирољуб Милановић, познати Петровчанин са Млаве, волео језички да „пакује“ и означава кратке прозне форме.

                Да се, због књижевне слободе казивања, не би злоупотребила њена краткоћа, или краткост ове причице, њен аутор, брижно је похитао  садржински спакује у само неколико мање дугачких реченица.

                Њена фабула започела је и завршила се у минутажи једног непуног сата. У прошлом миленијуму и прошлом веку. На територији једног раванградског бифеа, који су његови редовнои гости од миља назвали – Мали ресторан. Да би га, потом, под истим именом, и газде регистровали у званичним државним књигама.

                Фабулу је започео извесни поштански службеник. У лепом и сунчаном дану усред „малог ресторана“, који је тога дана одабрао да у њему с неколицином пријатеља прослави свој одлазак у пензију. И то у старосну. После пуних четрдесет година поштанског службовања на пословима контролора.

                А, то је учинио као на позоришним даскама. Театралним устајањем са столице свог кафанског места и прилажењем столу за којим је, у друштву неколико познаника, седео аутор ове причице. Када је пришао ауторовом столу раванградски поштанки службеник је мирним, али, разговетним гласом, изустио разлоге свог прилажења. На њиховом „челу“ нестрпљиво се врпољила његова жеља да упозна – аутора. Али, не као писца ове, тада будуће, - „причице“. Него као раванграђанина, који је у историји, за време његовог поштанског службовања, добио највише – ПТТ ПОШИЉКИ. Скоро сваког радног дана макар по једну. А, некада и више, када се службено, и то под хитно, господин аутор морао позивати, да лично дође у заграду поште како би преузео већу количину приспелих ПТТ пошиљки на његову адресу. Према некој рачуници поштанског службеника радило се о најмање 365 пошиљки (писама, пакета, књига, позоивница,часописа, новина...) које су годишње пристигле на ауторову адресу. Количник тог броја помноженог са четрдесет година стажа поштанског чиновника - пприпадао је некој врсти фантастике. У коју многи не би поверовали.

                Након свечане изјаве поштанског службеника наступило је и свечано упознавање са аутором. И тренутак, када је уз громки аплауз присутних гостију „малог ресторана“ наступио ритуал, у коме су њих двојица – попили, сваки по своје, пиће.

                Од тог лепог сунчаног дана аутор је почео да се осећа и као становник велике Гинисове књиге.

                И, ево, после више година, од када је раванградски поштански службеник, напустио раванградски и земаљски свет, ова причица се – ДОГОДИЛА. Њеном аутор. Зато се она, сада, у извесном смислу, симболички може и читати као – АУТОРОВА ЗАХВАЛА ПОШТАНСКОМ СЛУЖБЕНИКУ. За његов улазак у велику – ГИНИСОВУ КЊИГУ РЕКОРДА.

На Дан словенске писмености и културе, илити –

Дан Ћирила и Методија, господње 2019.

СЕЋАЊА ПОД КЉУЧЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЕЋАЊА ПОД КЉУЧЕМ

Постоје сећања

Под кључем

За која је најбоље да

Остану вечно

Закључана

А да кључ бачен

У неку далеку и

Дубоку воду зарђа

Заувек

У њеном непровидном

Понору

Непожељна сећања

На људе највише

 Боле

Због њихових убадања

Отровним бодежима

Тачно у срце и

Његову збирку

Незакључаних успомена

Које попут песка у пустињи

Подижу адреналин

Високо до небеса

Са чијих висина се најасније

Виде људи

Огрезли у љубомори

Зависти и мржњи

Како се са отровним

Сечивима у крвавим рукама

Врзмају у суровом кругу

Злочина

Попут безглавих мува

Вребајући невине жртве

Да им у сред срца

Зарију отровно сечиво

Зато сећања на такве

Злочинце

Треба бацити у још дубље

Најдубље провалије

Јер то нису људи ни звери

Које су боље и подношљивије

Од њих

На дан установљавања у Србији -

доживотне робије, господње 2019.

ДОЛАЗИ ВРЕМЕ САМОПИСАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОЛАЗИ ВРЕМЕ САМОПИСАЊА

Све брже

Долази време самописања

Самоисписивања

Тренуци када ће речи

Саме себе постављати у

Односе са другим речима и

Знацима интерпункције

Када ће саме

Творити стихове

Редове и реченице

Када ће

Аутори моћи да оду

На дужа плаћена или

Неплаћена одсуства

Да ли то речи нешто крију

Уплашене да се повере

Пре него што попут

Диносауруса заувек нестану

Са лица Земље

Изнемогле од страха

Где ће и како ће са

Ауторима

Које су

 Послали на плаћена и

Неплаћена одсуства

И тако од једне до друге

Потешкоће

Наспрам можда и

Најтежег питања

Шта ће се  догодити

Стилским фигурама и

Лекторима

12. априла господње 2019.

НЕ СМЕ СЕ ПОНОВО (Амандман на Закон о писању)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕ СМЕ СЕ ПОНОВО

(Амандман на Закон о писању)

Не сме се поново

Написати

Оно што је већ

Претходно

Учињено

Што се неки

Песнички умник

Од пре

Досетио да

Забележи

Пријави новину

Досетку

Свој став и

Свој суви избор

Не иде

Понављати исто

Шугаво је

Неоригинално и

Прљаво

Поготово што је

После тешко и

Нездраво држати

У устима прљави

Језик

Међу гласовима

Речима и

реченицама

Уторак, 21. мај господње 2019.

ЗА ЗАВЕСАМА ХОТЕЛСКЕ СОБЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА ЗАВЕСАМА ХОТЕЛСКЕ СОБЕ

За завесама хотелске собе

Тик уз укључени телевизор

Време бестидно одмотава завоје –

Вести, вести. Откинуто плућно крило.

Заустављам сказаљке на ручном сату,

Враћам унатраг шиљате стрелице.

Овај сат, није мој сат.

Песма (стр.21.)  из књиге ОКВИР(Центар за културу, Едиција Браничево, Библиотека Дуборез, књига 6, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)  

БЕОГРАДСКА “ПОЛИТИКА“ О МАНДИЋЕВОЈ КЊИЗИ „ОДБРАНА ИЗБОРА“

    БЕОГРАДСКА “ПОЛИТИКА“ О МАНДИЋЕВОЈ КЊИЗИ

                                       „ОДБРАНА ИЗБОРА“   

            У београдској дневној новини „Политика“,издање  од уторка 21. маја 2019. године, на страни „Култура“, у рубрици „Ново у књижарама“, објављен је краћи приказ нове књиге Зорана М. Мандића – „Одбрана избора“. Текст следеће садржине је потписала новинарка „Политике“ М. В. (Марина Вулићевић.):

                „Нова књига Зорана М. Мандића „Одбрана избора“, у издању Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ – Врање, сачињена је од три циклуса, два су прозно-есејистичка, а један лирски. По речима аутора поговора Душана Стојковића, овај лирски троугао има свој систем, својеврсну „архитектуру“, „Желимо ли његове збирке да упоредимо са делима неког ликовног уметника, најпре нам на памет пада италијански гравер и архитекта Ђовани Батиста Пиранези, који је остао познат по призорима римских рушевина и фантастичним сликама грађевинских ентеријера, посебно степеника на њима. Наш песник је увек био мајстор при избору наслова својих збирки. Један од најпровокативнијих и најефектнијих је овај – Одбрана избора, који је понела збирка пред којом се налазимо. Могуће да је лако,  чак и онда када је неизмерно тешко одлучити се за нешто и одабрати баш то, али много је теже оправдати управо учињен избор. Архитектонским складањем својих песничких збирки Зоран М. Мандић прикључио се сјајној дружини песника који су били математичари или су математику одлично знали, пише Стојковић.“.

КУЋА ЗНАЊА

                                              Свети Георгије, рад Уроша Предића

                                                 

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУЋА ЗНАЊА

Наспрам

Куће знања

У којој вековима

А Бога ми и

Миленијумима

Живи мој стариј брат

Душан

Он Душан и

Наша мајка Драгиња

Саградили су

Кућу незнања

За мене

Да се уселим у њу

И живим у њој

Како би је описао

Изван и изнутра

Од тавана

До подрума

Од подрума

До лагума и тунела

Које је мој брат Душан

Предвидео и официрски

Пројектовао

Као безбедносне излазе

За одступницу

И премештање у

Сигурну кућу

На непознатој адреси

За коју су једино знали

Мој брат Душан и

Наша мајка Драгиња

Дуго нисам знао да је

Кућа нзнања која је

Саграђена за мене и

Мој таленат

У ствари била она фамозна

Сигурна кућа у којој сам

Могао да завршим све задате

Описе

ПРИСЕЋАЊЕ

Много касније, након настанка овог песмотворног текста, случајно сам, и то у сну, сазнао – да је мој брат Душан вешто пројектовао КУЋУ НЕЗНАЊА. И то на начин да она истовремено буде и СИГУРНА КУЋА - за случај да крене међународна потера за мојим талентом. И за мојим есејморфним лиурским описима - „изваница“ и „унутрица“.

На Светог Георгија или Светог Ђорђа, господње 2019.