ЗОРАН М.
МАНДИЋ
ЧЕКАОНИЦА
(Примисли о
чекаоницама, али и о слободама „слобода“
и њихових „независности“)
Овај текст није замишљен, као омаж, ни једном типу чекаонице, које, и какве,
су интезивно ницале током „одрживог развоја“ историје градитељства. Било да је
реч о чекаоницама у домовима здраваља, или пред застакљеним шалтерима у
старомодним општинским, градским и републичким административним управама.
Повод
ове приче је везан за истраживање општег појам чекаонице, па је из тог разлога
- изнедрен из вишезначја њене „крстарице“, која се од средине деветнаестог века
ужурбано кретала кроз различите начине сопственог сервисног уздизања. А, све то
наспрам корисника услуга које је било која чекаоница – репрезентовала.
У овом тексту, дакле, повод не треба тражити у
досадном препричавању некаквих формалистичких ознака. Нити, после таквог
наратива чепркати по значењима, чије „садржаје“, неки писци истискују из своји
тобожњих истраживања, као – пасту за зубе из њихових шарених туба.
Чекаоница
је највише место за учење и вежбање стрпљењу, да би се, ван
васпитно-образованих установа, највише школских, „дипломирало“ на старој
српској пословичној изреци: стрпљив – спашен. Али, не лези враже, чекаоница уме
да се претвори и у арену испољавања насиља између бирократских службеника и
нервозно нестрпљивих грађана. Тада на површину мора те арене испливају бројне
потопљене „ватре“ неслагања и противљења оних, који пред устакљеним шалтерима
бирократских управа бивају – повређени, понижени и изложени подсмесима ваздигле
бирократске диктатуре. И њене инфраструктуре, којом је премрежено, и небо и
земља – обичних људи. Којима се уз све непријатности, још увек – „масно“ и
„дебело“ наплаћују њихове агенцијске услуге.
А,
када све то ескалира грубим, и то, не само, вербалним, насиљем „једних против
других“, тада се, на жалост, на сцени
појављују, из праваца и смерова, скоро свих бокова догађаја – јавни
медији. И то традиционално са својим „слободама“ закључивања, казивања,
фотографисања и писања. Слободни, да под
плаштом тих „слобода“ бране и афирмишу чак и своје непроверене тврдње и
измишљотине.
Међу
најопаснијим чекаоницама у савременом свету су оне које се налазе у домовима
здравља и центрима за социјални рад. Али, су зато, атмосфере у чекаоницама поштанских и банкарских објеката – много
подношљивије. И пријемчљивије потребама и интересима својих клијената.
О
тој подношљивости јавни медији ретко, или скоро никада – не пишу. Као да се
боје да ће при том проговорити о неслободама – чекаоница и чекања.
Зато
су у праву поједини савремени филозофи и социолози, који су слободе медија
поделили на – поштене и непоштене. А, медијима поручили да још увек није утврђено
– од кога су то „слободе“ слободне, а од кога „неслободне“. И зашто толика фрка
за исходовањима тзв. независности поступања, казивања и писања.
На некадашњи црвено-комунистички „Дан младости“ господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар