ЗОРАН М.
МАНДИЋ
ПТТ ПОШИЉКЕ У ГИНИСОВОЈ КЊИЗИ РЕКОРДА
Верујем да сам у праву када мислим, да је било мало људи на овом нашем
белом свету, који за живота нису пожелели да се у нечему прочују. Да попут
звука облете земаљску лопту. Кружећи изнад глава својих земљака, или, земљана.
С њиховим високо подигнутим неповерљивим погледима. И да одмах будем јасан: да
је лепа свака таква жеља која се родила
у срцу и мислима било ког планетарног становника с којим се имала част
заједнички удисати исти ваздух. У истом времену. И уживати у колективном
постојању – типа једне, или, више генерација.
А,
једној таквој рођеној жељи припада и ова причица, или, текстић, како је
књижевни критичар, романописац и професор књижевности Мирољуб Милановић,
познати Петровчанин са Млаве, волео језички да „пакује“ и означава кратке
прозне форме.
Да
се, због књижевне слободе казивања, не би злоупотребила њена краткоћа, или
краткост ове причице, њен аутор, брижно је похитао садржински спакује у само неколико мање
дугачких реченица.
Њена
фабула започела је и завршила се у минутажи једног непуног сата. У прошлом
миленијуму и прошлом веку. На територији једног раванградског бифеа, који су
његови редовнои гости од миља назвали – Мали ресторан. Да би га, потом, под
истим именом, и газде регистровали у званичним државним књигама.
Фабулу
је започео извесни поштански службеник. У лепом и сунчаном дану усред „малог
ресторана“, који је тога дана одабрао да у њему с неколицином пријатеља
прослави свој одлазак у пензију. И то у старосну. После пуних четрдесет година
поштанског службовања на пословима контролора.
А,
то је учинио као на позоришним даскама. Театралним устајањем са столице свог
кафанског места и прилажењем столу за којим је, у друштву неколико познаника,
седео аутор ове причице. Када је пришао ауторовом столу раванградски поштанки
службеник је мирним, али, разговетним гласом, изустио разлоге свог прилажења.
На њиховом „челу“ нестрпљиво се врпољила његова жеља да упозна – аутора. Али,
не као писца ове, тада будуће, - „причице“. Него као раванграђанина, који је у историји,
за време његовог поштанског службовања, добио највише – ПТТ ПОШИЉКИ. Скоро
сваког радног дана макар по једну. А, некада и више, када се службено, и то под
хитно, господин аутор морао позивати, да лично дође у заграду поште како би
преузео већу количину приспелих ПТТ пошиљки на његову адресу. Према некој
рачуници поштанског службеника радило се о најмање 365 пошиљки (писама, пакета,
књига, позоивница,часописа, новина...) које су годишње пристигле на ауторову
адресу. Количник тог броја помноженог са четрдесет година стажа поштанског
чиновника - пприпадао је некој врсти фантастике. У коју многи не би поверовали.
Након
свечане изјаве поштанског службеника наступило је и свечано упознавање са
аутором. И тренутак, када је уз громки аплауз присутних гостију „малог
ресторана“ наступио ритуал, у коме су њих двојица – попили, сваки по своје,
пиће.
Од
тог лепог сунчаног дана аутор је почео да се осећа и као становник велике
Гинисове књиге.
И,
ево, после више година, од када је раванградски поштански службеник, напустио
раванградски и земаљски свет, ова причица се – ДОГОДИЛА. Њеном аутор. Зато се
она, сада, у извесном смислу, симболички може и читати као – АУТОРОВА ЗАХВАЛА
ПОШТАНСКОМ СЛУЖБЕНИКУ. За његов улазак у велику – ГИНИСОВУ КЊИГУ РЕКОРДА.
На Дан словенске писмености и културе, илити –
Дан Ћирила и Методија, господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар