КРАВАТА МОГ ОЦА

                                                        КРАВАТА МОГ ОЦА

                           

            У броју 19. часописа за књижевност, уметност и баштину ИСТОК, који издаје Уметничка академија из Књажевца, а који, као главни и одговорни уредник, уређује Обрен Ристић, објављена је проза ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Мандићева проза, илити, есејморфни „мали наслови“, објављена је под заједничким насловом КРАВАТА МОГ ОЦА, у рубрици ИСТОЧНИЦИ (поезија и проза). У истој рубрици (стр. 50 – 52) објављено је шест Мандићевих „малих наслова“: Кравата мог оца (Епизодни прилог поетици фотографије), Колекционар (Прилог расправи о документима историје), Бестидне беседе, Соба до улице(Једна реконструкција тајне погледа) и Молитва (Важан дијалог са мајком).

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КРАВАТА МОГ ОЦА

(Епизодни прилог поетици фотографије)

                Од  далеке 1957. године мој отац не везује кравату. Мирно почива у тамности скровитог места вечности. Његов насмејани лик непрестано отвара врата ведрине у прозирности мог погледа.

                И није то она ведрина, која међу живе допире и доспева својим класичним одразом. Кроз њен загонетни говор моје године ужурбано грабе натраг. У детињство. Међу питања – одакле толико несмотреног говора без кравате? И зашто не стигох да упамтим све важности изгледа? Када се наступа. Полаже важан испит. Одлучује. Неко уверава.

                Боже, како фотографија уме да дарива треном у коме се одједном створи детињство. И сећање постане критика неважног памћења. Критика безосећајности са сопственим изгледом.

                У магновењу сам завезао око свог поодмаклог врата виртуелну кравату. И разумео шта је отац хтео да ми каже.

                Он је сада ту много више поред мене него што је стварно одсутан. Уме много сугестивније својим погледом, него ја речима.