ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПРИЧАЛО
Причало је заклети поштовалац
језика. Не узмиче ни пред препрекама у њему. Његови скокови са једног на други
крај мисли збуњују и најцењеније матафизичаре. Оно углавном прича о себи да би
тајне о другима учинило доступним само њима. Заробљеним у телу ума. У његовом
сулудом зависништву од хране и такмичења са стварима које једна другу избацују
из употребе. Онако како памћење заобилази терористичке упаде бројки и снимке
ведрине. Слика. Фраза које запомажу у његовим устима. Молећиво искајући
привилегије за спас душе језика. Зарозаног у патетику глагољивих наступа. Онако
како романи руже логику догађаја. Натоварених џаковима измишљених обрта. У
снази осећања. У осећањима вере. Пред вратима иза којих се не зна шта је. Ко
улази у оно из чега нема повратка. Нити језиком нити другим моћима савршенства.
Стално је у опреци са свим што
личи на поруку. На замршена објашњења јасног. Јаснијег чак и од симбола који у
језику тргује са постоља својих прљавих тезги. Превара, привида и преметања.
Неуморан је у стрпљењу других.
Воли све који га служе својим слушањем. Који не дирају његове размахе. У
размахнутост убеђивања.У оно што Ниче зове протицањем у незнању, а Кјеркегор путовањем
кроз пустиње неозначивог. У речима о греху не воли поставке безгрешника. Њихове
филозофске флоскуле на чију отрцаност наваљује огромне пирамидалне блокове
неоткривених грађевина. Садашњег у прошлом. Оног што своју непоновљивост увек
дугује времену. Које се попут жене неуморно, дању и ноћу, пресвлачи из једног у
други сумњиви веш природе. У њену неутаживу потребу да битише животом маске.
Без бора затегнутих у непроводност свог мистериозног лица.
Причало је тужни херој речи.
Које међу све бројнијим приказама вируса, и бактерија све више и више дишу на
сламку. Тихо певају ненаписане песме. И
не дају се храни да их потчини до последњег залогаја. У музеју сензација
причало је био (и остаће) највећи скупљач космичке прашине. Бог ће једном и њу
отрести са његових рамена. Али, да ли ће нам и онда бити толико стало до тајне.
Нејезика који нема куд из језика.
Нема коментара:
Постави коментар