ПРИЧАЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИЧАЛО

            Причало је заклети поштовалац језика. Не узмиче ни пред препрекама у њему. Његови скокови са једног на други крај мисли збуњују и најцењеније матафизичаре. Оно углавном прича о себи да би тајне о другима учинило доступним само њима. Заробљеним у телу ума. У његовом сулудом зависништву од хране и такмичења са стварима које једна другу избацују из употребе. Онако како памћење заобилази терористичке упаде бројки и снимке ведрине. Слика. Фраза које запомажу у његовим устима. Молећиво искајући привилегије за спас душе језика. Зарозаног у патетику глагољивих наступа. Онако како романи руже логику догађаја. Натоварених џаковима измишљених обрта. У снази осећања. У осећањима вере. Пред вратима иза којих се не зна шта је. Ко улази у оно из чега нема повратка. Нити језиком нити другим моћима савршенства.

                Стално је у опреци са свим што личи на поруку. На замршена објашњења јасног. Јаснијег чак и од симбола који у језику тргује са постоља својих прљавих тезги. Превара, привида и преметања.

                Неуморан је у стрпљењу других. Воли све који га служе својим слушањем. Који не дирају његове размахе. У размахнутост убеђивања.У оно што Ниче зове протицањем у незнању, а Кјеркегор путовањем кроз пустиње неозначивог. У речима о греху не воли поставке безгрешника. Њихове филозофске флоскуле на чију отрцаност наваљује огромне пирамидалне блокове неоткривених грађевина. Садашњег у прошлом. Оног што своју непоновљивост увек дугује времену. Које се попут жене неуморно, дању и ноћу, пресвлачи из једног у други сумњиви веш природе. У њену неутаживу потребу да битише животом маске. Без бора затегнутих у непроводност свог мистериозног лица.

                Причало је тужни херој речи. Које међу све бројнијим приказама вируса, и бактерија све више и више дишу на сламку. Тихо певају ненаписане песме. И  не дају се храни да их потчини до последњег залогаја. У музеју сензација причало је био (и остаће) највећи скупљач космичке прашине. Бог ће једном и њу отрести са његових рамена. Али, да ли ће нам и онда бити толико стало до тајне. Нејезика који нема куд из језика.