ОБЕЋАНА ЉУБАВНА ПЕСМА

                                Слика украјинског сликара Едварда Белиског

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБЕЋАНА ЉУБАВНА ПЕСМА

Не заборављам оно што обећах

Јер шта бих са обећаним у

Тмини која би ме стално престрого

Подсећала на то обећање и

Волим што сам обећао да ћу написати

Љубавну песму обећану као

Крштење оног што се осећа

Засвагда у себи што може да се

Разуме како у заносу тако и у

Прекору испуњења тог обећања

Између та два заветна имена

Заноса и прекора моје обећање

Стиснуто у сопственим раљама оног

Изнутра кренуло је да ми

Помогне да ме избави спасењем

Од прекрштавања крштеног

Зато сам устао са засуканим рукавима

На белој кошуљи да браним прекор од

Заноса и невере и од оних који би да

Преврћу по мојој обећаној песми

Да риљају земљу у њој у

Земљи њеној да шенлуче као у

Наводном трагању за римом а да се те

Убоге незналице

Никада не (до)сете да је рима

Једна од оних измишљотина

Због којих је љубав оболела од

Високог притиска у сваком свом суду

Прикаченом на њено нежно

Разборито срце

Зато сам са засуканим рукавима

На белој кошуљи одлучио да

Браним и одбраним то притиснуто срце

Од некрштених мешетарења њених

Римоловаца  и да са

Пуном поетичком одговорношћу

Обећану љубавну песму прогласим

Написаном

КОМЕНТАР

Знам да да ће они, увек неки читаоци, међу првима, наступити са мишљењем да је ова наводно проглашена написаном песма – неразумљива, да јој недостаје љубавни „пламен“, или, колико-толико нека од његових ватрица, које би распламсале игру разумевања смештеног између „бокова“  метафоре означене именом –рима. Али, како то повезати са разумевањем поезије, која није фабулозна као проза и нема, нити право, нити снагу да се тако искакајуће поноша. Кључ је, како би то неко од старогрчких лиричара рекао, у недокучивом говору срца. У импулсима трептаја без којих љубав не постоји чак ни као мисаона именица.