ЗОРАН М. МАНДИЋ
УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ
(Мали
есеј о сунцу)
Тужан сам. Онолико колико јутрос
нисам почео да се радујем. Свему што је устало из постеље, што је преживело
ноћ. Време без сунца.
Али, моја туга употпуњава слику,
поред могућности да негде између постеље и ноћи, неба и сунца, стоји стабљика
бесмртне песме. И њише се на светлости. Потпора васељени. Апогеј. Уз чије
литице ужарено теме додирује сунце.
Тужан сам што ми туга изједа сву
ведрину. Што не смем да се обазирем на осећања, због којих се душе неповратно
селе у безмерну милост сунца. У недокученост чудесног мишљења. У истину да то
све ваистину чини сунце. Разложном осветом нашој непажњи. Неспособности за бољи
избор вокације. Прескупе усамљености и мизерног лудила. У које одлазимо
сугласничким и самогласничким интонацијама. Поробљеним интерпретацијама света.
Универзума. Упркос добрим околностима да
одустанемо. Да се помиримо са сунцем које нас трпи стрпљивије од безразложне
веселости. Авети на слободи мисаоним временом само са иреалним светом.
А, грејемо се на сунцу у тој
мисаоности.
Нема коментара:
Постави коментар