СЛОБОДА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛОБОДА

(СЛИКА МОЗАИКА САСТАВЉЕНОГ ОД ФРАГМЕНАТА ИЗ РАЗНОБОЈНИХ ОГЛЕДА О СЛОБОДИ)

                Читајући  фрагменте и цитате позајмљене из књига амерички учењак, која се по мишљењима службених аутора Википедије сматра „интелектуалном Декларацијом појма независности“ и Превођење живота Р. В. Емерсона, најуспешнијег америчког филозофа, есејисте и песника 19. века, налетео сам, да не кажем – набасао, на нека његова споредна, а, добро повезана, са главним током предмета расправа сабраних под насловима наведених књига – размишљања о слободи као илузији и песниковој улози да нам (читаоцима) „помогне увидети оно стално у оному што је пролазно и променљиво“, па се из тих разлога и одлучих да напишем овај „мали наслов“, чију је краткоћу, већ, на самом почетку „појела“ ова дуга, а надам се: граматички, правописно и интерпункцијски добро самерена и логички „распоређена“ – реченица. Одлуку да то напишем препознао сам на слици које ми се у мом менталном истраживању указала и наметнула као „мозаик састављен од фрагмената из разнобојних огледа о слободи“, као појму и тумачењима, не само Емерсонових, него и свих оних других, који су као Х. Л. Борхес цитирали Емерсона, завиривајући при томе нескривено чак и у изворе његових мисли. На том „точку“ писања тог „мозаика“ сучелио сам се са одлуком да моја „ментална истраживања“ запослим истицањем улоге песника да њима (читаоцима) помогне у досезању и разумевању обрта уочавања „оног што је пролазно и променљиво у оному што је стално“. Као неприкосовеност. Као оно што се не доказује – аксиом.

                За последњих неколико редова „краткоће“ овог „малог наслова“ оставио сам самом себи дату слободу да кажем да је она – свака слобода ограничена другим слободама, те да је за „њено убиство, као и самоубиство, потребна – слобода избора. Све ово, као некакав нефилозофски неопремљен мисаони суд, поред питања – да ли уопште постоји слобода, одвело ме је у непрегледност шуме цитата, из које као најхрабрији међу залуталима – Х. Л. Борхес узвикује: „Слобода, илити, слободна воља, је неопходна илузија, коју већина људи не зна да користи, или је користе на будаласт начин и то као неопходну илузију, коју ометају, кваре и угрожавају неочекиване околности у које спадаји и свраставају се, као неки војни родови: савремене културе, наслеђе, прочитане књиге, речи које смо чули и инстинкт“. А, данас после „мале ере“ све више заборављеног постмодернизма – интернет.

                За крај додаћу реченицу да је и „метастаза слободе слобода – доброћудна или злоћудна“. И надање да сам с њом (том реченицом на крају), ипак, отклонио „страх и дрхтање“ да овај „мали наслов“ није изгубио своју суштинску, или, језички битну „краткоћу“.

 2018.