ЗА КИМ ЗВОНЕ ЗВОНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА КИМ ЗВОНЕ ЗВОНА

(Одговор Хемингвеју)

            Ово питање није само Хемингвејев књижевни изум и реторички веома „укусна“ питалица која се годинама цитира. И служи као поштапалица с којом се у разноразним литерарним пословима ваља искобељати из њихових језичких и мисаоних криза. Као у тренуцима када ти је на  „врху језика“ оно чега не можеш да се сетиш. А, то треба да изрекнеш. Некада, као важан аргумент у некој својој усменој, или писменој одбрани, а некада као стилску фигуру, коју си употребио да би се неком допао пре него што ионако паднеш у апсолутни заборав. За признати  је да се Хемингвеј у овој насловној питалачкој синтагми лепо сетио нечег што у свом истоименом роману ништа није објашњавао, нити морао, поготово, у оној фамозној врећи за спавање у којој су му руке, по извесном женском телу, немирно грабиле у свим правцима. Наравно, да се на ово мишљење може нанизати и читав низ навода из других и другачијих мишљења, која су њихове ауторе водила у: физичке, визуелне и мисаоне шетње. Међу старе митове, нове симболе и традиционалне сигнале замишљене као упозорења и опомене. Зато, и сада, када у „врећи за спавање“ овог мог „малог наслова“ – отварам Хемингвејев роман упозорења – „За ким звона звоне“, најпре ми на ум падају изрази затегнутих лица књиговођа звонара и њихових асистената познатих као бројача. Оних истих, који би да стално за другима зазвоне и звоне. Ваљда зато што верују у „неодређено време“ вечности своје звонарске службе. И ето, баш због њих – драги мој непознати читаоче – сваки свакцијати дан: пробуди се, устани и изађи на сунце, кишу, или снег и мирно и слободно диши, јер на то нико не може да ти обрачуна и наплати порез, па чак ни књиговође звонара. И продавци „врећа за спавање“. То у мојој  љутњи на Хемингвејеву списатељску недореченост - значи да нико од нас не треба да кука над собом, нити да стоји у месту, јер силазак у: ровове, катакомбе и „црне рупе“ није аватар, већ сопствено урушавање, слом, кукавичлук и онтолошки крах. И за крај да истакнем да ћу ускоро, вероватно једног пијачног дана у Апатину, неког четвртка, или недеље, изнети и продати поменуту Хемингвејеву „врећу за спавање“ како она више у будућности не би збуњивала ни једног новорегрутованог читаоца. О томе – да ли у романексним пределима књижевности „звона звоне“ само за „врећама за спавање“ књижевних јунака, или за сличним апастрактним питањима?

2018.