ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЗА КИМ ЗВОНЕ ЗВОНА
(Одговор Хемингвеју)
Ово питање није само Хемингвејев
књижевни изум и реторички веома „укусна“ питалица која се годинама цитира. И
служи као поштапалица с којом се у разноразним литерарним пословима ваља
искобељати из њихових језичких и мисаоних криза. Као у тренуцима када ти је на „врху језика“ оно чега не можеш да се сетиш.
А, то треба да изрекнеш. Некада, као важан аргумент у некој својој усменој, или
писменој одбрани, а некада као стилску фигуру, коју си употребио да би се неком
допао пре него што ионако паднеш у апсолутни заборав. За признати је да се Хемингвеј у овој насловној питалачкој
синтагми лепо сетио нечег што у свом истоименом роману ништа није објашњавао,
нити морао, поготово, у оној фамозној врећи за спавање у којој су му руке, по
извесном женском телу, немирно грабиле у свим правцима. Наравно, да се на ово
мишљење може нанизати и читав низ навода из других и другачијих мишљења, која
су њихове ауторе водила у: физичке, визуелне и мисаоне шетње. Међу старе
митове, нове симболе и традиционалне сигнале замишљене као упозорења и опомене.
Зато, и сада, када у „врећи за спавање“ овог мог „малог наслова“ – отварам
Хемингвејев роман упозорења – „За ким звона звоне“, најпре ми на ум падају
изрази затегнутих лица књиговођа звонара и њихових асистената познатих као
бројача. Оних истих, који би да стално за другима зазвоне и звоне. Ваљда зато
што верују у „неодређено време“ вечности своје звонарске службе. И ето, баш
због њих – драги мој непознати читаоче – сваки свакцијати дан: пробуди се,
устани и изађи на сунце, кишу, или снег и мирно и слободно диши, јер на то нико
не може да ти обрачуна и наплати порез, па чак ни књиговође звонара. И продавци
„врећа за спавање“. То у мојој љутњи на
Хемингвејеву списатељску недореченост - значи да нико од нас не треба да кука
над собом, нити да стоји у месту, јер силазак у: ровове, катакомбе и „црне
рупе“ није аватар, већ сопствено урушавање, слом, кукавичлук и онтолошки крах.
И за крај да истакнем да ћу ускоро, вероватно једног пијачног дана у Апатину,
неког четвртка, или недеље, изнети и продати поменуту Хемингвејеву „врећу за
спавање“ како она више у будућности не би збуњивала ни једног новорегрутованог
читаоца. О томе – да ли у романексним пределима књижевности „звона звоне“ само
за „врећама за спавање“ књижевних јунака, или за сличним апастрактним питањима?
2018.
Нема коментара:
Постави коментар