РАТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАТ

(СКИЦА ЗА ПОРТРЕТЕ СЛИКА СТРАХА)

            Рат је одвајкада повезивао људе и привикавао једне на друге, као смола на кори стабла дрвета, које се самоуверено и достојанствено пропиње у висине да би узнело своју крошњу, своје велико и несебично гнездо за све несрећне бескућнике природе.

                У рату све страда од ватре, барута и ножа. Али, све се и подиже из пепела као птица Феникс. Песници су певали о рату и када су у њему умирали: измождени, измрцварени, гладни, промрзли, осакаћени, безнадежни и понижени. Певали су да би истине својих ратних искустава заштитили од „победничких“ осећања охолог света. Оног истог, који је покренуо и непрестано, без престанка, покреће ту црну ратну машину. Машину из које су израсле монстроузне фабрике смрти у Аушвицу и Јасеновцу. Машину, коју и данас у име некакве слободе понашања – славе поремећени умови. Зато се и оправдано поставља питање – Да ли уопште постоји слобода? Без обзира на годишта времена у којима се човек, било који човек, рађа и умире.

                ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ ЧИТАОЦУ

                Ово није ангажовани текст, а камоли смешна лирска песмица, песмуљак, која ће „промешати“ крваву „чорбу“ човекових ратних доживљаја. И осећања. Оних, који га без могућности било каквог опозива, до крајносних граница живота и смрти, прате, као необрисиве слике страха. Језе и дрхтања.Као сенке, које ће заувек сахранити сваки његов мир. Све његове наде. И све његове слободе.

2018.