ОСТАВЉАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОСТАВЉАЊЕ

(Мали есеј о смрти стварности)

                Шта то писац, или онај ко нешто јесте, оставља онима после себе, који ће вероватно нешто постати, а можда и писати? То увело питање, као (о)пало вангоговски жуто јесење лишће, скоро да се више и не намеће, а камо ли поставља, као некакво важно подсећање, у драматично располућеном, или боље речно - разграђеном свету, између тромих молекула стварности и пребрзих атома интернета, или, између миграционих опсада интернета и филмских сеоба фантазије, која све више истискује стварност и заузима њено место. У том готово физичком насртању на стварност - насртачи се из лагодности, њене вековима и миленијума традиционалне комфорне ложе, без икаквог страха и трунке гриже савести, даноноћно ругају њеном пропалом царству. И њеној историји немоћној да поврати дах како би се одбранила узвраћајући равном мером на ниско и ниске задате ударце. И како да се у том љутом окршају за опстанак избори предах за остављање нечега, па и најминималнијег било чега, ако ником, онда бар, уз пријатељску „регионалну помоћ“ прошлости и будућности, срећно преживелим остацима некада чврсто уређене стварности. Мора се признати, да се рат о коме је реч у овом тексту не може више тумачити у хоризонту временски разврстаних и технички подељених димензија. Због те немогућности било који облик остављања доведен је у озбиљан процеп због истеривања, илити, прогона, па и геноцидног,изгона стварности из њене куће. И њеног "проклетог" дворишта. Опасно појмовно вибрирање те немогућности понукало ме је да пишем о остављању као пракси и обичају који се нажалост све више заувек  гаси, као преморени срчани мишић. И да се при том приупитам коме и зашто нешто да остављам. На којој адреси након смрти стварности?  Поготово због осећања све присутније узалудности искуства, сажетог и сабраног, у стварносном (о)понашању могућих оставилаца свега оног уз помоћ чега су се остварили: читали, писали, преписивали и чинили. И како скупити нескупиво? Развејано као перје из пропале стварносне јастучнице.Испод које ми је уснулом мајка, у неким бољим временима, стављала читанку да би из ње (током сна) упамтио неку од лекција ако би ме сутрадан учитељица прозвала да одговарам.

2018.