ЗОРАН М. МАНДИЋ
КУЋА
Кућа је кућа: људских бића у њој,
иконе свеца на зиду којег укућани славе,
језика без кога се не би знало ни за њу ни за људе, дворишта које је опасава и
тавана на који је скрајнута ненаписана историја старих књига, фотографија и
предмета. Достојевски је рекао да је човек без стана (куће) – човек без
психологије. Онај, који стално дрхти и стрепи као бегунац из затвора или
штићеник у влажном подруму јатака. Без куће нема породице, без које самоћа
насилнички разара усамљенике, њихову државу и њену војску.
Кућа је као књига која се чита,
препричава и преписује. Она се чита и између редова,а у њој постоје и приче за
чуваркуће. Зидари су њени другореди свеци по рангу, које она слави и у које се
заклиње када јој нешто зашкрипи на путу од садашњости ка будућности. Ка свим
оним циљевима, који су у читанкама о њој означени, као остварења жеља и снова.
Кућа нема друго ја нити је икада у себи трговала са својим изворним значењем.
Ваљда је зато у васцелом неимарству имала срећу да буде и остане само оно што
је била. Због чега је направљена, закровљена, окречена и ограђена. Као сан без
кога човек никада не би завирио у друге светове. Нити би се пробудио спреман и
оран да опет и даље сања.
2018.
Нема коментара:
Постави коментар