ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПЕСМЕ МОЈЕ ПОСЛЕ
Песме моје после, оне између
оних: које су ми измакле, које су ме сачекале, које сам сакрио од себе, које
сам бацио у бунар жеља, или које сам пустио да их змајеви однесу и закаче на
небо, где су? Шта раде? Како се сналазе међу недобронамерним читаоцима и
набеђеним критичарима? Да ли су, или нису тамо где су, или нису? Тамо где је
непристојно бити с другима недорасли послу у који би хтели на мала стражња
врата да уђу и који се трпају и мешају у све као: бибер, чили, алева паприка у
филове и надеве торти. Поготово рођенданских.
Све њих сам писао, као извештаје
о раду, које од мене нико није тражио, а сви би данас да га прочитају. Ко зна,
да ли као заклетву, некролог, или као предлог за пријем у којекакву академију наука и уметности. А, знам, добро знам, шта ми
више не треба. Оно од чега се треба ослободити, као од: свраба, штуцања, алергије
и свих оних који хтедоше да ме (пот)купе.
Песме моје су писања о сумњи и
незнању. О свима који не читају Нови завет, а са Старим потпаљују ватре на
ораницама у атару. И милионе добродушних микроорганизама без којих се та иста
спаљена земљишта претварају у неплодне њиве. У недоноше плодова без којих
гладан свет постаје још гладнији. А, ватре све осорније у својим апокалиптичним
походима. Зато се песме моје могу читати и као историје осорности ватре и њених
апокалиптичних најезди.
Песме моје у својим исписивањима
само су делић оног што може да се деси. Нешто између текста и жанра. И заједно с њима. Нешто као (пред)осећање које успешно крије многе тајне о себи и свом поринућу
у пишчев, често незаштићени и небрањени, ум. Нешто као после што никада није
било пре, чак ни пре оног што беше на почетку.
2018.
Нема коментара:
Постави коментар