МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У КРАГУЈЕВАЧКИМ КОРАЦИМА

                                    МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ 

                            У КРАГУЈЕВАЧКИМ КОРАЦИМА

            У последњој свесци 7-9/2017 крагујевачког часописа за књижевност, уметност и културу КОРАЦИ, који је као главни и одговорни уредник потписала Татјана Јанковић, објављен је блок поезије ЗОРАНА М. Мандића под заједничким насловом МИЛА ДУШО МОЈА. У том блоку поред истоимене песме Мила душо моја објављена је и песма ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ и поема АПАТИН (1-10 фрагмената). Овај блок Мандићеве поезије објављен је на странама часописа од 18. до 24.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

Лудост је бити другачији и

када грешиш

Чак и сама непоновљивост има

нешто што ништа не значи

У људском густишу реч је превелика

поготово када је паметна

Њу својта сам (чо)век

да би доказао непостојање другог

можда очитијег/говорљивијег

Ако си сам то је још добро

јер те не мучи овај или онај знак

Ако си нешто то припада другом

знаку о знаку

 Човек је чудна замка људи

чак и у поновљеној обдукцији духа

(душе)

он би располагао истим доказима

(у новорођенчету је тајна сентимента и

филозофског)

 Па зар поезија онда није нека врста

отпада

јасног и нејасног

Песник неће да учи о намерама и

могућностима

 Он редовно некуд одлази

Овде је подложан јелу и пићу и

новорођенчету наравно

Чему онда преводити и класе (распакован

еуфоричан језик: пристајање на добродошлице,

читаве томове правих и кривих знакова и значења)

Људски је бити песник: али да ли је песнички

бити само човек (доушник суза, занесењак, пастир

који најбоље или једини познаје своје стадо)

Ви који намеравате да читате

можда ћете у једном написаном и

недочитаном (и заборављеном) реду

наћи немерљиву корисност метафоре отпада

њену прећутану оправданост

И кажем није више ризик бити песник

Ризик је бити човек    

   

МАНДИЋ НА 62. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА

             МАНДИЋ НА 62. БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА

            Књижевник ЗОРАН М. МАНДИЋ посетио је у петак, 27. октобра 2017. године 62. БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА. Приликом посете Мандић је прво обишао штанд Издавачке куће КАИРОС из Сремских Краловаца, која је почетком ове 2017. године објавила Мандићиву књигу песама КВАРЕЊЕ КРУГОВА. На штанду ИК Каирос Мандић се задржао више од сат времена у разговору са РАЈКОМ КОСИЈЕРОМ, њеним оснивачем, власником и дугогодишњим главним уредником. Мандић је током посете обишао и штандове издавача: Панорама, Филип Вишњић, Народна библиотека Вук Караџић Крагујевац, Књижевна општина Вршац, Нишки културни центар, Граматик, Ревнитељ, Геопоетика, Академска књига, Пешић и синови и др.

ЗОРАН М. МАНДИЋ - КВАРЕЊЕ КРУГОВА

                   
                       ЗОРАН М. МАНДИЋ - КВАРЕЊЕ КРУГОВА                                      

КРОЗ ГЛАВУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КРОЗ ГЛАВУ

Ветар што долази споља 

унутра налази своје квадрате

спушта се тихо на туђа поља 

скрива јер зна да га прате

На међи између дана и ноћи

скривен почиње сном да се бави

који тако умире у самоћи

као точак магле у обичној глави

Са других висина хајкачи се чују

кроз шуме преко река ветар траже

немоћни да нађу почињу да псују

заспали ветар и његове страже

А ветар је мудар

кад осети корак пратњи иза тела

он у главу бежи као сунчев удар

тамо где је сан и постеља бела

(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976)

ЦВЕЋЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЦВЕЋЕ

О цвећу

углавном нагађамо

о његовом унутрашњем крварењу

знамо онолико

колико је оно упућено у наше

лудило

Цвеће не посредује између нас и

обилних оброка које узимамо

заједно са лековима

Цвеће удишемо заједно са разумевањем

које оно одржава за нас

И када тамничи у вазама у које га

стављамо

оно посредује између нас и воде

у којој полако умире

која тамничи заједно с њим у нашим

вазама

Цвеће је своја имена по важности

изједначило са својим мирисима

Наравно ми о свему томе нагађамо

Не знамо о унутрашњим пословима

мириса

од које границе се поштује њихова

надлежност

у цвећу од

цвећа 

ВРАТА КОЈА УМИРУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВРАТА КОЈА УМИРУ

Пред поноћ осећам тежину сна

Из неког далеког угла

допиру јауци скривених врата 

у једној јединој једначини троугла

моја судбина је као непозната дата

Пред поноћ осећам тежину сна

Пред поноћ осећам тежину сна

У границама подељеном броју

покушавам да пронађем своје лице

али се све завршава иза врата у строју

на средини непознате улице

Пред поноћ осећам тежину сна

Пред поноћ осећам тежину сна

Јауци из угла

неког непознатог троугла

 изнемогле сказаљке парализованог сата и

троугласта смрт непознатих врата

Пред поноћ осећам тежину сна

(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976)

DVA ESEJA O SMILJANIĆEVOM DELU - U RAŠLJAMA PODSVESNOG I ČULNOG

 ZORAN M. MANDIĆ

                         DVA ESEJA O SMILJANIĆEVOM DELU 

                   U RAŠLJAMA PODSVESNOG I ČULNOG

   Radomir Smiljanić je velika figura savremene srpske književnosti, pisac, koji je u srpsku prozu

uneo duh one stvaralačke veličine, koja se istinski ceni, komentariše i naglašava i izvan granica

Srbije. Rođen je 1934. godine u Jagodini u porodici uglednog profesora muzike i kompozitora

Uglješe Smiljanića, koji je na žalost stradao od ustaškog noža u zloglsnom logoru u Jasenovcu

(najčuvenijoj "fabrici smrti" u Drugom svetskom ratu na Balkanu). Od svoje devete godine

Radomir Smiljanić živi u Beogradu gde završava gimnaziju, a potom i filozofski fakultet.

Studirao je i muziku, a kao pisac startovao je pričom u Književnim novinama, koje je u to vreme

uređivao Predrag Palavestra. Smiljanić je napisao više knjiga priča i romana o kojima su se

najpohvalnije izrazili u svojim tekstovima: dr Dragan M. Jeremić, akademik Nikola Milošević,

dr Čedomir Brašanac, Predrag Protić, dr Miloslav Šutić, Zlatko Krasni i Dragoljub Stojadinović

kod nas, ali i ugledni strani kritičari, i to naročito u Nemačkoj, akademik Peter Jokostra, dr

Bekelman, dr Virpša i drugi. Kao poseban tehnički podatak ove biografsko-bibliografske

informacije valja pomenuti da su Partizanska knjiga i Prosveta iz Beograda objavile 1980. godine

Radomiru Smiljaniću izabrana dela u šest knjiga.

 Vrhuncem Smiljanićeve proze smatra se njegova trilogija, koju čine romani: Neko je oklevetao

Hegela, U Andima Hegelovo telo i Bekstvo na Helgoland, pri čemu ne treba gubiti iz čitalačkog

vida i ostale njegove naslove, beogradsku trilogiju (Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić,

Ubistvo u kafani Dardaneli i Ljubavni slučaj šampiona), ili roman Stanje prirodnog nereda, koji

je u novosadskim Poljima, daleke 1992. god. označen, kao "prvi roman postmoderne u nas", ili

poslednje romane Bendžamin i Kolekcionar u kojima je, po Dobrici Ćosiću, Smiljanić, u spoju

imaginativnog i dokumentarnog, otišao najdalje u našoj književnosti.

 Roman Reč zaveštanja u čijoj podnaslovnoj sintagmi stoji da je ta "reč" istovremeno i "reč", ili

"završni tečaj" o socijalnoj, zdravstvenoj i erotskoj edukaciji, nadovezuje se u tematskoj

intonaciji na ideologiju i tehniku pisanja trilogije inspirisane likom Hegela Miliradovića,

pretvarajući je uslovno u tetralogiju u čijem temocentričnom kosmosu pulsira "zdravstvena

ideologija" Hegela Miliradovića, naučnika, filozofa, pesnika i duhovnog reformatora, koji je

"podsmešljivo verovao da čovečanstvo mora da revolucioniše svoj postanak i počne da živi od

vazduha". Čime, u izvesnom smislu, Smiljanić promoviše novo "gorivo" za "perpetum mobile",

kao vrhovnu ironijsku metaforu za senzaciju života.

Hodajući krivudavom stazom između svojih "hegelijanskih knjiga", tragom Hegela Miliradovića,

tamo gde se mitsko sa istorijskim ukršta kako u govoru imaginativnog, tako i u "folklornim

figurama i gestovima" nepopravive čulne stvarnosti, Smiljanić je u Reči zaveštanja napisao, opet,

veliku, Sabato bi rekao sjajnu, fikcionalnu prozu sa ukusom romana u kome se prepliću karakteri

i "grimase" njegovih žanrovskih podvrsta. Složenost tog preplitanja zavodi čitaoca i ne da mu,

baš lako, da dešifruje tu kompleksnost, pogotovo što su na delu istovremeno orkestrirani glasovi:

sentimentalnog, humorističkog, policijskog, trilerskog, didaktičkog, naučno-fantastičnog, putopisnog i nadasve satiričnog romana. A, uz ovu, konstataciju, ali ne samo kao njeno bukvalno

opravdanje, mora se reći da postoji ono kritičko mišljenje po kome se ne može pisati i govoriti,

samo, o jednom aspektu dela, bilo formalnom, bilo sadržajnom. Iz tog razloga Reč zaveštanja

mora se čitati i analizirati kao estetički projekat, koji je istovremeno narativan i poetički.

Refleksivni projekat s tezom o traganju za principom identiteta onako kako je to traganje

vrhunski imaginirao veliki F. M. Dostojevski u svojim Karamazovima. To traganje odnosi se i na

svojevrsno putovanje unatrag u "prošlost koja neće da prođe", kao "neizbežnost našeg doba",

koje ono kontaminira sinharizijom: tragičnog, fantastičnog, čulnog i imaginacijskog. U ovom

"romanu sećanja", koji se u dva vremenska nivoa, a sa distance, odvija u jednom imaginarnom

sanatorijumu, kakav je recimo Golnik, sve se vrti oko mađarskog Jevrejina Tiberijana Fenjveši

Levi Miklošida, koji je u izvesnom smislu aplikativni dvojnik Hegela Miliradovića. U liku

Miklošida Smiljanić je imaginirao profil zaverenika u "spasavanju sveta" od egzistencijalne

jednoličnosti i njegovog "zaveštavanja", gde je važno da ono bude što kraće, jedna jedina reč iz

njenog milionskog filološkog arsenala. A, celom tom zavereničko-spasilačkom paradom

"zaveštanja" dominira satirički istaknuta potreba za "socijalnom, zdravstvenom i erotskom

edukacijom". I ironijski piščev stav o: (1) divljenju božjim delima (pri čemu se slika Boga

nameće kao vrhunska kreacija fantastične književnosti, ili kako Borhes kaže: ono što su izmislili

Vels, Kafka i Po, nije ništa u poređenju s onim što je izmislila teologija), (2) uočavanju rasula i

destrukcije jednopartijskih i višepartijskih populacionih sistema sveta i "jedenja sveta", (3) smrti,

koja bira, a ne dozvoljava da bude birana, kao jedinoj pouzdanosti i u reinkarnaciji, (4)

glupostima o razvijanju neprijateljstva prema smrti, koja nikada neće proći, (5) preterivanjima u

konkretnom socijalnom, zdravstvenom, seksualnom, erotskom pejzažu, njegovim akcijama i

edukacijama, (6) građanskoj brizi i promišljanjima Danteovog Inferna.

 Stuštinu složenosti ovog dela treba tražiti u činjenici da je ono nadmašilo namere svog autora,

a kada delo to učini, onda je ono vrhunsko delo, jer, tek tada može da obelodanjuje velike istine.

Smiljanić je svoje namere u imaginiranju projekta "zaveštanja" koristio kao trambulinu da bi

zaronio u one dubine u kojima deluju i podsvesne sile, a uz pomoć kojih roman jedino i može da

dosegne visok nivo i sposobnost za izražavanje velikih duhovnih nevolja čoveka, bilo kog

čoveka (Hegela ili Miklošida) u bilo koje vreme: samoću i smrt, nepravdu, nadu, vreme i

nevreme, veru i strah. Otuda su i moguće tolike interpretacije: sociološke, političke, metafizičke,

filozofske, ili teološke.

 Ovaj roman na tom fonu živi promišljajući i postupajući. U njemu se sve vraća, kako bi to

rekao Kafka, u nerazjašnjivo, u ono koje se odvija "ovde i tamo" u odstupanju između bliskog i

udaljenog vidokruga iskustva. I njegove transcedentalnosti. U rečima koje imaju dušu gomile

(Miljković), a koje jedino raznežuje "prostaštvo i opasnosti prevaziđene metaforom". Ovaj

opširni roman je i napisan kao satirična metafora i teško je u njemu predvideti na početku šta će

se desiti do kraja "prostranog ostrva" na kojem se uzdiže Helgoland sa svojim imaginarnim

sanatorijumom "beskonačne stvarnosti".

Radomir Smiljanić: REČ ZAVEŠTANJA, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2002.

KNJIŽEVNE NOVINE 15. januar — 15. mart 2003.

JEDNA SLIKA JEDNO SEĆANJE

ZORAN M. MANDIĆ

JEDNA SLIKA JEDNO SEĆANJE

Na sred sobe ne veće od  ćelije za

političke zatvorenike

Mali sto

Potpuno nag

bez stolnjaka i stolica kako to

priliči  porodici nameštaja

Ispod njega okolo na podu do

zidova narušenog zdravlja

rupama za eksere

na gomili nedovršenih crteža

gvaševa izmazanih akrilnim bojama

osećao se miris patnje ruke

pomešan sa neodoljivom tugom

Duše

Ne

U toj sobi niti je bio niti je

živeo Van Gog

Drugi sasvim drugi stanar iznenađeno je

pratio mirno klizanje mog pogleda

kroz nevažno stanje nikotizirane

Zapremine kiseonika

Kroz grobnu tišinu u kojoj se umiralo

pre i posle sa

akrilnim i uljanim bojama na licu

Ispod naborane prevrnute kože

Svejedno

Pitao me je kafu ili pivo

Pitanje je odjeknulo u staništu bez džezve

Tacne na kojoj je majka milovala

ljupke šoljice za raj

Tek kada se moj pogled okrenuo stanar je

požurio u radnju da bi gostu

Skuvao kafu

Doneo pivo

Ona je stajala

Mirno kao da ne čeka prosce

Na malom stolu u obilju nakaznih mrva

Podjezičnog otpada krivnje

Odevena u  astmatični kraj  želje baršunastog

Omota izmišljenog

Za sve koji nastoje da se izlažu

Pokazuju

Netremice je gledala kako gledam njen strah

Od glave do pete bila je umazana

Zapuštenim mirisima

Belog i crnog luka

Ajvara

Fleka

Užegle slanine

Mrlja od

Hladnih ostataka  nekada isprženih

Jaja

Samo je rukohvat

Mesto na kome čitalac poseže za mačem

Da bi smirio u sebi ciničnu aždaju raspamećnog

Teksta

Ličio na oprano rublje

Na toaletu s kojom se odlazilo u crkvu

Na vašar

Na sajam šarenih snova zaslađenih žutim

Šećerom

Da

Bila je to Ona

Moja

Knjiga u ozbiljnim godinama koju bi Van Gog

pročitao

Pokušao da razume

Možda ožuti

Naslov

Nikada nisam napisao pesmu koju sam mogao da

Napišem

Sa srećom u očima dospela je u unutrašnji džep

Moje vijetnamke

Krenuli smo nekuda

Nismo znali da je trebala da ostane na malom stolu

Bez pokrova

U sobi potrošenog vazduha

U kojoj je nesretni slikar sa njom upravljao u

skučenim poslovima

Odbrane higijene

Malog stola za

Crtanje za

Jedenje i za

Višegodišnje gledanje u mene na

Umašćenoj slici autora

Sada sam posramljen zbog krađe

Zbog muke tužnog slikara bez pomoći za

upravljanjem čistotom malog stola

na kome bi moja majka držala tacnu i na njoj

milovala ljupke šoljice za raj

U jednom se jastvu tako nađoše dva slepca

Kradljivac i Pokradeni

A gospođa sujeta naplatila porez

2011. god. 

НА САЈМУ КЊИГА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА САЈМУ КЊИГА         

На сајму књига увек досадашњи                     

сада још драстично већи

страх о

крају шуштаве изложбе

разнобојних и разнотоних

страхова књига о

све ближем њиховом судњем дану

када ће се претворити у светлеће

електронско знаковље и

као у каквом потопу нестати са

изложбама својих старих одела и

хаљина

Зато се питам колико ће мучнине

можда баш оне сартровске бити

потребно да се напише васцела

књига жалости о

потонућу једне постварене илузије о

ерама и епохама сајмова књига са

дугометражним улицама уздуж и

попреко                                                                                       

са призмељима, спратовима и

каталозима некада и дебљим од

сабраних или одабраних дела и са

никада неизложеним

ненаписаним књигама пророка који попут

Тесле спомињаше светлеће

знаковље будућности која се мења

брзином светслости из

памети у памет

2017. год. 









                                                                   

ТАМО ГДЕ ПРИПАДАМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАМО ГДЕ ПРИПАДАМ

(Мали наслов о зазирању од причања у сну)

Тамо где припадам то не могу открити ни песмe које пишем, чак ни молитвa коју изговарам док једем омиљен пиринач скуван у посној супи. То не могу да откријем ни себи да ме не би одало причање у сну коме сам склон. Мислим да то место не припада ни Темпларима из мојих метафора. Ни лирици познатој као ругање животу. Док ово пишем Бог ме посматра са стране и смешка се, јер зна да га никада нећу издати и да једино он увек може да ме нађе тамо где припадам.

РЕТРОВИЗОР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕТРОВИЗОР

(Трагање за помагалом откривања гледања иза себе)

            Човек, да се не каже обичан, још увек није остварио конкретан контакт с ретровизором с којим је рођен, а који му се не налази причвршћен на аутомобилу или другом моторном возилу. Неко то, можда, попут Николе Тесле, и јесте, али заветован да чува ту тајну. Видети шта се дешава иза кретања које тече унапред и није неко откриће ако, због тог гледања, укупан поглед треба да се дели на слике и углове, различито постављене.  Откриће би можда било у сазнању да је визуелна композиција слике живота састављена у формату мозаика, али знати га саставити, сложити, тако да би сваки његов део искористио своје аутономно право да буде обухваћен местом које му припада? Питање је колико би гледаоци били одушевљени оним што може истовремено да се вида иза, што се одвија у одређеним размацима, временским и просторним? Ко зна да ли би тада коначно почео рат између слика и времена у коме се оне одвијају, а да нико тачно не зна које измислио време, а ко слике? И да тај рат баш започне у дигиталној ери и то због једног обичног ретровизора, или огледала за откривање гледања иза себе.

ДИЈАЛОГ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДИЈАЛОГ

(Мали наслов оном што често недостаје)

                Дијалог је дијалог, Срби би рекли разговор, без обзира на предзнаке и имениоце, који га означавају. За дијалог су потребна два пара очију, или прецизније две стране, која ће једна другу пажљиво и са стрпљењем саслушати упркос супротстављености мишљења. За остваривање дијалога нису потребне политике посредника и њихове агенције, нити обавезно претходни преговори око усаглашавања. За разлику од дијалога монолог је израз дубоке ораторске себичности и брутално наметање често испразе реторике. И то увек једне стране. За разлику од те дијагнозе, монолошког вербалног насиља, дијалог омогућава да се током њега подстакну, или, пак, остваре промене чак и у тврдокорном у мишљењу. Зато ме је увек интересовало како би се водили дијалози између: Сократа и Цицерона, Милорада Бате Михаиловића и Винсента Ван Гога, или Вука Стефановћа Караџића и Ноама Чомског. Без дијалога губи се смисао бил оког облика и жанра комуникације, а модеран свет би у том недостатку личио на ракету, која је с бојевом главом испаљена с једне на другу страну.

ZVEZDANO NEBO VERE GRUBIĆ

ZORAN M. MANDIĆ

                                              ZVEZDANO NEBO VERE GRUBIĆ

Nova knjiga priča VERE GRUBIĆ pod naslovom NEBO PUNO ZVEZDA impresivnim koracima nastavlja spisateljski put na kome, više od jedne decenije, distonira duh, dah i pojava njenog zapaženog pesničkog i pripovedačkog opusa. Reč je o kolekciji od četrdeset i tri kratke priče u kojima, kroz šumu sećalački i prisećalački struktuiranih asocijacija,  njihov autor poseže za autobiografskim osvrtima na: vreme, ljude i događaje «iscurele» iz magičnih klepsidri raznobojnih i raznotonih životnih mandata angažmana. Već od prve stranice ovog stišanog štiva čitalac će uočiti energiju visoke jezičke i književne kulture sa kojom njihov autor pristupa otvranju scena na kojima se kroz sećanje objedinjuju: slike, asocijacije, metafore, preobražaji i vaskrsenja pažljivo selektovanih detalja. Promišljanjem simboličkog srodstva jedne tako zamišljene i postavljene tematske zajednice, stiče se utisak da je svaka upotrebljena reč napisana i osenčena sa dubokom  verom da posle: nesreće, razočaranja, patnji, stradanja i smrti dolazi preporod kojim dominira ljubav makoliko bila neostvarena i uskraćena. Na izuzetno ekspresivan način spisateljica je na svom “nebu punom zvezda” nastojala da imaginira figuru vrtloga kao najrečitiji prilog portretu unutrašnje slike života. A, sve to kroz lik nametnute ljušture prolaznosti ispod čije se aure, u ontološkim i egzistencijalnim lagumima, sa brojnim eksplozijama i implozijama, poput atoma, život cepa na kontraverzne ishode lepog i ružnog i na posede srećnog i tužnog osećanja sveta gorkih iskušenja.U jezičkom vezu i stilskim rezbarijama takvog književnog slikarstva autorka se koristila otkrivanjem neprepoznatljivih predmeta iz zamašnog fonda ličnih uloga, a koji se pred čitaocem, u traganju za smislom,  bore da otkriju svoje mesto na: ulicama, trgovima i raskrsnicama svakodnevnice... I to kroz (dis)konuitet spleta pitanja o slobodi i njenom zadobijanju u sebi i drugima.

                               Slobodniji čitalac će primetiti da “zvezdano nebo” Vere Grubić asocira na knjigu „Autobiografija o drugima“ Borislava Mihajlovića Mihiza. U čemu i po čemu? - mogu da se  upitaju oni drugi koji ne dele takvo mišljenje. Ali i jedni drugi bez obzira na karakter i stepen saglašavanja u mišljenju osetiće žar sa kojima autorka, među svojim «zvezdama» i zamislicama, otriva hrabrost da sebe i čitaoca suoči sa podzemnim otrovima i avetima svog vremena, sa osećanjem haosa u sebi i oko sebe, sa konzumiranjem ovog sveta umesto sa prinošenjem njegovih sudbina i ukusa. U jednom tekstu Radovan Bigović na sličnu temu zapisuje u formi pitanja: Ima li nečeg ličnog u besmislici svakodnevnice, u pustoši koju mehanizovan potrošač ostavlja iza sebe, podstičući nas tim pitanjem da se predamo prispitivanju simbola i znakova u suočavanju sa tajnama i zrenjima života, kao najviše božije senzacije.

                               Spisateljica je pišući o tim preispitivanjima iskoračila iz sfera napuštenog, ili bolje rečeno prohujalog života, ali koji na njenim slikama osmišljava svaki naizgled besmisleni detalj, od: deonica uskršnjih jaja i zidnog sata do železničke stanice i vrta u novembru iz 2008. godine. Na tom popisu vibriraju i događaji iz „autobiografije o drugima”, događaji koji iz senke ironijskih snimaka vrebaju kao odrazi sumnje u nekakav lep nastavak čovečanstva. Otuda i odgovor spisateljice samoj sebi na pitanje kako je (a verovatno i zašto je) postala pisac, jer pisac u svojoj umetničkoj imaginaciji uvek vidi i onaj za druge nevidljivi deo sveta. U tom poslu pisca neibežno prati atmosfera iščekivanja i neizvesnosti, koja se neretko pretvara u košmar. Slikajući život u nekoliko dimenzija Vera Grubić je uspela da na tim slikama imaginira i lik i kolaž košmara kao zajedničkog mesta tačaka u burnim i uzbudljivim procepima očekivanja ljubavi. U sebi i drugima. Njene priče intonirane su jezikom emocija, a njihovi zapisi na svojim autobiografskim partiturama liče na muzičke funsnote Vivaldijevih „prepisa“ govora tišine. Negde na početku ovog teksta bilo je reči o spisateljskoj stišanosti Vere Grubić, ali ne i o poreklu mira u prinošenju jednog takvog izlaganja. Verovatno je da se takvi utisci prepustaju mašti čitalaca bez koje će i oni najhrabriji zalutati na putovanjima kroz svoje autobigrafije. Ova knjiga je nesumnjiv prilog za putokazni vodič u sebi i u drugima.

U Somboru, januar-februar 2011. g.
                                              

BELEŠKA O PISCU

                Vera Grubić rođena je 1935. godine u Melencima u Banatu. Radila je kao dugogdišnja profesorka srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama u Apatinu. Dobitnica je, kao istaknuta profesorka i pedagog, Povlje zaslužnog prosvetnog radnika, koja joj je dodeljena povodom Dana prosvetnih radnika Srbije, a 2007. godine dobila je i Oktobarsku nagradu Apatina. Autorka je više knjiga pesama i priča. Bila je član žirija književne nagrade Miodrag Borisavljević, koju za kratku priču dodeljuje Opštinski kulturni centar u Apatinu. 

МОЈА ПОЕЗИЈА

                                              

                                     Слика америчке сликарке Inke Essenhigh

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОЈА ПОЕЗИЈА

Ти почињеш

Ти спаваш

Ти молиш

Ветар разбацује твоје речи

Кошмар као напуштена станица

Ти као Рускиња са Достојевским на крилу и

Идиотом у глави

На предугачким трачницама које покушавају

Да те приближе неком замишљеном циљу

Ти као начин бекства и лоше рецитовани Пушкин

Наступаш у себи у истом оном простору

У коме се тискају око тебе у задремалом возу

Са смешно празним багажима под главом

Ти с поруком коју ми завршаваш као Галоа

На петнест корака од смрти

Од последњег трзаја части

У једном за алгебру непознатом двобоју

У једном за алгебру трагичном злочину

Без праве гарде и правих официра

Да те надмудре у том самртном плесу

Ти као неозвучена површина месеца

И заслепљена као Хирошима

Враћаш ми осећања расточена између

Музике речи и геометрије

(1976)

САМОСТАЛНА ПЕСМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САМОСТАЛНА ПЕСМА

1. (прва самостална песма)

Онај који прелази пут

кроз сопствено срце

угледаће на његовом крају

свој лик

како заједно с путом нестаје

видеће толико

колико нико никада неће

знати

да су се два краја стопила у

један

О крају

О крају замисли се читаоче поезије

часни

О крају

2. (друга самостална песма)

Путниче никада не заборави

почетак

с ког си се упутио

на пут што води кроз

твоје срце

у које си из торбе преместио

чешаљ

                пасош

                               бусолу

комадић сира

пожутелу очеву фотографију

неколико новчаница за путарину

тисов крст и књигу свету

3. (трећа самостална песма)

На путу ћеш бити сам

једини као што је једини

живот који живиш

Гледаћеш како сунце излази и

како се његово светло гаси

У невиду склонићеш очи

грејаћеш се у сопственом сну

оштрицом сопствене речи резаћеш

ћутњу око себе

О прочитаним књигама нећеш имати коме

да говориш

4. (четврта самостална песма)

Сви песници су мртви

вечно време је сведок

да нема привилегованих или преосталих

срећника

Живот траје колико путовање

кроз време

кроз цитате

кроз памћење

кроз ову самосталну песму у којој

птице певају своје најбоље деонице

И све птице су мртве

Вечно време је сведок

Да нема привилегованих и преосталих

Летача

И шетачи су мртви

Мртво је и море

НАПОМЕНА

                Ова песма је објављена у мојојој књизи стихова „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ коју је Издавачко предузеће „ПРОСВЕТА“ из Београда објавило 1997. године, за време када је на челу тог предузећа био Чедомир Мирковић, као директор и главни и одговорни уредник.       

РЕЧИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕЧИ

Речи покваре

Опис

                мисао

                               смисао

Повлачење из речи је највиши

задатак

коме треба тежити

Против речи треба одлучно

Одлучно растурити њихова легла

песму

                причу

                               драму

Изговор уништава дисање

Од речи оболевају плућа и грло и

очима прете болести од речи

Казивања поништавају додире и мирисе

Важни људски органи због робовања речима

нису остварили своје могућности

Због речи

Не ради ни друга половина мозга

Језик није кућа бића

ни речи нису та кућа

Зато не знамо шта се све може

без речи

О правим моћима (знањима) скоро

ни речи