БИЦИКЛ

                          Аутор слике је суботички академски сликар Иштван Сајко

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БИЦИКЛ

                Једно од најоданијих и најнезахтевнијих помагала у човековом свакодневном животу је бицикл, илити, бајк. Тај несумњиво важан двоточкаш је цењено превозно средство, које је омиљено скоро у свим земљама света, а посебно у оној најмногољуднијој – Кини. У којој се уз исходовање одређене дозволе, поред њихових становника Кинеза, и бројни туристи могу на бициклу „провозати“ путањом, или, трасом Кинеског зида, дугом 8.851 км, или макар одређеном рутом њеног главног дела у дужини од 2.450 км. Вероватно  да су се такви подухвати предузимали небројано пута, али, не толико због промоције бицикла, колико због упознавања чудесне атракције Кинеског зида, као највеће грађевине у историји света, изграђене за време династије Минг, у 7. веку п.н.е, а чија траса се протеже од Дандонга на истоку до језера Лоп на западу.

                Бицикл је веома „послушно“ саобраћајно средство, које људе носи и преноси задатим: путем, стазом, правцем, или смером, уцртаним на њиховим мапама. Данас се, на чувеном суботичком бувљаку, квалитетан бицикл може набавити, за скромних педесет до сто евра, док се за пежоову верзију у Француској мора издвојити од најмање хиљаду до неколико хиљада тог ЕУ новца. Данас су у скоро свим деловима савременог света, па и у Србији, познате многе бициклистичке трке, које се возе на равним и брдовитим теренима. Снабдевени са одређеном опремом, многи авантуристи су на бициклима, попут бајкера на моторима, обишли свет, у коме су бициклисти пожељнији од моториста, због буке, коју не стварају и због тишине у којој се одвијају њихове вожње. И трансфери њихових „јахача“, онако и онолико, како им је и колико за њихова живота, бујала и расла радозналост и похота за путовањима, попут оне: Одисејеве, Колумбове, Магеланове, или, пак оне, у којој се прославио Марко Поло.

                Бицикл, моћно изгледа, једнако паркиран, или у покрету. Његову геометријску естетику красе инспирације сликара које су они, попут Иштвана Сајка, врсног суботичког академског сликара, нашли у његовој изазовној скаламерији. А, инспирације не долазе и не налазе се - тек тако,  као добитци на лутријама, томболама и рулетима у коцкарницама ноћних барова. Инспирације су теледиригована божија истраживања човекових кушњи и претеривања са жељама усред егзистенцијалних башти, цветних вртова и поља јечма, пшенице, мака, или пиринча. А, на бициклима се и ти хранљиви божански дарови могу лако превозити са једног на други крај света. Од једне до друге богомоље, манастира, или од једног до другог споменика културе. Наравно, да и бицикли имају своја допунска помагала, и то у ликовима приколица и рикши, јапанских и кинеских, с којима њихови власници поваздан „таксирају“ улицама својих сиромашних градова.

                Кинези воле, да подсећајући, кажу, да је савремени човек без бицикла, као биће без ногу. Да ли овој изреци треба супротставити мисао, по којој, човек везан за мотор или аутомобил, брзо остаје без плућа, и то усред „дворишта“ катастрофално загађене природе?

                Како год било или не било – човек на бициклу је природи увек драг гост, далеко држи од оних, који у њу бахато улазе на крилима буке својих ауспуха.

МЛАДИ НЕПОЗНАТИ ГЛАСОВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МЛАДИ НЕПОЗНАТИ ГЛАСОВИ

Млади непознати гласови

издахнули су на врху окорелог

језика

нису хтели да се покривају старим

љускама

нове су

заборавили

на путу којим су се упутили

зато се не зна кога су успут сретали

какве су путне исправе имали

шта нису заборавили

у ранчеве шта су ставили

Сада их нема

као што нису ни били  

МАНДИЋ

СТВАРИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СТВАРИ

мале

као велике ствари

једнако трају

на крају се распадну

занетребају

остају без лица

избледе

на њиховим сахранама

 не читају се опроштајна писма

ствари не желе

да плачу

оне верно служе оне који их

измишљају

нису фобичне

тајна њиховог језика је у

стрпљивости

којом издржавају намете линија

дизајна

склада

које је неко други одабрао за њих

мале ствари не завиде великим

не глуме њихове улоге

не свргавају их са постоља

не преиначују ред ствари

ЛИГА ШАМПИОНА НАЈУРЕЂЕНИЈИХ БАЛКОНА, ТЕРАСА И ЛОЂА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                        ЛИГА ШАМПИОНА НАЈУРЕЂЕНИЈИХ

                                БАЛКОНА, ТЕРАСА И ЛОЂА

(Сећање на блаженопочившу сомборску сликарку Иванку Јовановић)

            Годинама су се, уназад, у  неким градовима Србије, нарочито у прелепом Сомбору, на магичној територији њеног равничарског севера, организовала такмичења. Да се, искључиво, не каже - првенства, којима је циљ био проглашавање најуређенијег: балкона, терасе, или лође. У општинском или градском атару локалне заједнице. Временом име таквих надметања, која су, углавном, имагинирале најагилније туристиче организације, као и у фудбалу, постало је познато под називом – Лига шампиона најуређенијих балкона, тераса и лођа. Та врста истицања естетике: изгледа, излога и огледала зграда, поред фасада, и њихових најлепше  уређених: балкона, тераса и лођа, била је историјски некада веома популарна, Па отуда и значај, који им се придавао у каталошким и другим, данас, пре свега, у електронским видовима, излажења и конкурисања на домаћем и међународном тржишту туризма и његове културе. У тој популарности, као што је и истакнуто с почетка овог текста, зелени раванградски Сомбор је битно предњачио у региону и Србији. А, заједно, на том путу, са Иванком Јовановић, најбољом српском и југословенском наивном сликарком, европског гласа и уметничке репутације.  У  прошлом веку, и прошлом миленијуму, чији је балкон на првом спрату њене прелепе приватне зграде, у Париској улици број 6, предњачио у лепоти уређености и богатству разноврсног цвећа. С којим је та лепота још више богаћена и „украшавана“. Иванка Јовановић је годинама била неприкосновена шампионка у пољу истицања такве естетике, са балконима, терасама, лођама и цвећем, а, по речима неких ликовних критичара, рецимо др Лазара Трифуновића, као најпознатијег и најцењенијег међу њима, дуго се није знало, да ли Иванка боље и волшебније проналази, или слика цвеће. Са чијом иконографијом је шампионски украшавала, и одржавала ненадмашни дух лепоте уређености свог бајковито шароликог, као новогодишња јелка, оригинално окићеног балкона. Сомборци и други пролазници, као и путници намерници, су наилазећи поред Иванкине зграде, сваки пут подизали поглед, како би својој души и осећањима додали „сокове“ и одразе лепоте, која је зрачила са њеног шампионског балконског трона.

                Али, за овај пут, толико о Иванки Јовановић. Без чијег помињања би овај „мали наслов“ изгубио на идеји с којом је смишљана и замишљена његова есејморфна лирска. И прозна заједница. Уз овај мали коментар ваља подсетити на чињеницу. Која казује о томе да у Сомбору, више него сигурно, постаје „докази прошлости“ о Иванкином и другим најуређенијим балконима, терасама и лођама. Они се брижно, као регистрације за сва времена, чувају у албумима фотографија, а посебно су забележени на Иванкиним сликама.

                У великом свету данашњице, који је у извесном смислу, фигуративно речено, увек и истовремено, и онај „мали свет“ – мали, као моји „мали наслови“. Који се може сагледати у појединостима и детаљима, нарочито док се пише „књижевост“ о лепотама магнетних поља и његове естетике. Ти записи се пишу како би се прочитала лепота истине о томе да су све естетике света, „великог“ или „малог“ - равноправне и једнако лепе. Како оне у полисима и успоменама из далеке старогрчке прошлости, тако и ове из наше савремености. Које дишу, спавају и сањају у: Русији, Кини, Шпанији, Америци и нашој прелепој Србији, са Шумадијом, Дунавом и бајковитим пејзажним сликама Иванке Јовановић. И са песмама о зовама, звончићима и радостима природе Добрице Ерића. Како год и било где корачали и премештали своје погледе – лепота је вечна, неуништива и незаобилазна. А, лепи балкони, терасе и лође су само додатна казивања о украсима те неумитности.

          Живела лепота и њена естетичка уређења! 
          Живела успомена на Иванку Јовановић!
    

НИШТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИШТА

Ништа није као ништа

свршено и тајно

без структуре

без адресе

без трагова музејских

архивских

У песми ништа има више места

Него ли у глави

Слободно ништа је више ништа

Ништавније

Ништа не зна да нема ништавне

величине

у ништа ништа не постоји

без симбола је

без митова

без видљивости

а зна се да је ништа

(Песма из књиге песама „НАСПРАМ ЧУДА“ (Светови, Нови Сад, 1994, уредник Јован Зивлак)

ЈОВАН ЗИВЛАК

                Најновија књига песама „НАСПРАМ ЧУДА“ Зорана М. Мандића показује карактеристике ауторових досадашњих преокупација и особености у артикулацији песничког текста. Дискурзивност, евокативност и  испреплетаност егзистенцијалних тема и мотива са метапоетичким. Мандићеве песме су утемељене на непосредности искуства и просећању егзистенцијалне драматике наспрам хоризонта смисла и пропитивања могућности и модалитета песничког говора. Између једног објективног тона  који се „пробија“  кроз лавиринте цитата и крика који је испуњен језом самоироније и игром језе. Ова најновија Мандићева књига репрезентује овог аутора као занимљиву и битну појаву у хоризонту новије српске поезије.

                (Извод из рецензије)  

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

                На најновијим ликовним радовима ДРАГАНА НЕШИЋА, познатог слкара, који живи, ствара и предаје физику гимназијалцима у Прибој у на Лиму, доминирају маштовито структуиране композиције урађене комбинованом техником. И, то са идејом да се тематски на ограниченом простору, различитих, малих и великих, формата слике, истакну рубне и метафоричке везе и додири сликарства и музике. Потеза, боје, трилера и звука. Асоцијација и алузија, које се међусобно комешају и све више зближавају. Нешић је ту идеју покушао амбициозно да опредмети у циклусу под називом ЏЕЗ. А, у оквиру тог опредмећења определио за комбиновану технику, односно за колажни спој, или спајање, апастрактних цртежа са фотографијама на којима се појављују ликови познатих џез музичара, или џезера, попут оних у свету најпознатијих, као што су: Ђанго Ринхарт, Џон Колтрејн, Мајлс Дејвис, Пет Метини, Рон Картер, или Ришар Галиано. Ти исти џезери на тим фотографијама не статирају, као какви сценографски детаљи, нити су на њима заузели прописане позе, које се траже у процесу фотографисања за израду личних карата, пасоша или војних и новинарских књижица. И акредитација. Сви они одабрани, на тим снимцима, су у друштву својих инструмената (бубњева, удараљки, клавира, гитаре, контрабаса, кларинета, трубе, саксофона или тромбона) из којих суверено извиру и разливају се магичи звуци афро-америчке џез музике. Исте оне којој у у изводу из књиге рођених пише да је овај свет угледала на крају 19. века. За коју је Дујк Елингтон рекао да је она једноставно – музика.

                Нешић је своју идеју, за маштовито имагинирање и смештање џез апликација на својим ликовним остварењима, подредио неограниченом броју радова, па је тако, већ, настао импозантни опус од преко 600 њихових отисака и одраза. Или, покушаја да се, макар асоцијативно, истраже везе у којима се сликарство и музика међусобно: подржавају, подстичу, заступају и афирмишу. Отуда и тако велики комплекс Нешићевог џез - циклуса из кога извирују његови цртежи са „двогледима“ да би радознало осмотрили околни свет у ком се крећу идеје њиховог творца. Сликара и професора физике, који разуме, и придрижује се, веровању у постојање хармоније сфера и оне митолошке шкрипе која се звуковна развија у непрестаном окретању земље. А, тај вибрато припада и џезу и то нарочито тзв. „немогућностима“ дефинисања његовог музичког ега. Зато је заједништво музике и слике, тона и боје, тако инспиративно постављено на ликовној сцени Драгана Нешића, које се на њој креће попут хоботнице из Борхесове фантастичне зоологије. И за крај, да не остане непоменуто, мора се рећи да – без музике нема сликарства, а ни без сликарства музике. У тој нераскидивој заједници свакако је и узвишени дух поезије. И њеног ега.

ПРАХ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРАХ

Шта да пишем о себи

а да не увредим мрак

да не подлегнем утицају линије

која ми кроз срце пролази

и са другим облицима повезује

Како да окренем речи

не дирајући у њихову

невидљиву телесност

у законе молитве чију сцену

оне носе на својим раменима

У ком правцу да се окренем

којом брзином да се повежем

у којој светлости да се не уплашим

Где да додирнем тло

у ком веку да читам из почетка

јеванђеља

историју развоја звука

биографију Светог Духа

Христов путопис

Коме да поверим тајну

мамину шкрињу

мирис лаванде

прах свести

муку и спасење

тројства

и све да препознам

у свом праху прахом заштићен

Песма из књиге „НАСПРАМ ЧУДА“ (Светови, Нови Сад, уредник Јован Зивлак, 1994.)

БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ

            Бубашвабе, у нашем српском народу познате по надимку „винопије“, су мала досадна пузећа створења, која воле да се размножавају и бораве, нарочито зими, у винским подрумима. Вероватно да је то тако зато што им прија мирис вина у сазревању и друштво „завесе“ саткане од ројева неуморних винских мушица. Неко од филозофа је рекао, а што је записано у култном Речнику метафора, да су бубашвабе винопије планерска и ликовна Створитељова грешка. А, то је веровтано испало због тога што је Створитељ градећи неки други лик заспао, а онда у бунилу, када се пробудио, побркао своје цртеже, па је тако настао морално наказни лик – пузеће винопије.

                УСПУТНА НАПОМЕНА

                Овде, на делићу територије овог текста, који тече у смеру настајања, ваља истаћи да је вино благотворно и лековито пиће из високе класе амброзијских божијих напитака, па је зато свака метафоричка неумесност искључена, за све оне затекле у пољу читања овог текста.

                У наставку текстуалног тока и обликовног мисленог бујања овог „малог наслова“, приметио сам да ме изнутра, као нека снажна унутрашња сила, вуче, нагони и наговара, да се списатељски, као светлост, придружим некаквом скретању, илити, аберацији, у смислу да се у „оголелом“ неметафоричком казивању – послужим тзв. „параболичном“ метафором, и упоредим морално наказни лик „бубашвабе винопије“ са њеним „изотопима“, скривеним из лукаво израђених маски, њихових човеколиких двојника. И, то, највише оних, који су, на лествицама важних државних и друштвених функција, постављени да обављју  и извршавају одговорне послове, нарочито у сфери уметничких и стваралачких удружења и других сродних асоцијација. Реч је о типолошким подврстама над чијим би се „документима и доказима“ њиховог разоткривања, добрано забезекнули Фројд, Јунг и Адлер. А, у прилог те хипотетичке забезекнутости свакако иду и подаци о искуствима посматрача, која су у историјама многих нација познати, као посматрачи-ћутолози.

                О тим „ћутолозима“, наравно, у мојим будућим „малим насловима“ биће постављена опширнија расправа, која нажалост тренутно не налази своје место у овом тексту. У циљу наставка елаборирања приче о морално-наказном профилу „пузећих винопија“, скривених иза образина лукаво направљених маски, мора се приступити најмање са форматом имагинирног закључка о тим друштвеним штеточинама, илити, „бубашвабама“, које руже и брукају људски род. Речју, то су паразити који са позиције друштвених „јасала“, без и трунке гриже савести, арче и немилосрдно троше и поткрадају новчана средства са буџетских рачуна организација у којима су, као неки послодавци, или пословодни предводници, запослени. Они, такви какви су, од јутра до мрака, уз велике количине скупоцених бутељки високо рангираних „марки“ црних вина, седе, пију и булазне о свему и свачему, или што би један глагољиви новосадски песник рекао – они јадни по ваздан причају о Ничеу и ничему. И за крај ево практичног:

                ПРЕДЛОГА

                У свим српским општинским и градским јавним комуналним предузећима треба под хитно формирати радна одељења, јединице, или бригаде, за ћишћење таквог пузећег човеколиког смећа, а потом за извршење тоталне дератизације просторија у којима су те штеточине боравиле као радно запослене „бубашвабе винопије“. 

ПЕСМА О ЈЕЗИКУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ЈЕЗИКУ

1.

Речи

могу да исправе оно што

ремети нормале њихове мучнине

То је моћ

којом језик обезбеђује своју

аутономију

којом се брани од незваних освајача

Ситничари износе своје замерке

и злурадо питају

докле о смислу

докле о језику

са замеркама треба пажљиво

без подела

ни превише по ситничарима

ни превише по језику

2.

Уз реч постаде човек

започе свакотрено да препознаје

назива

воду ваздух земљу

водене ваздушне земљане

ствари

гомиле детаља

измислица

намислица

свега од ничега до ничега

онако како се и сам претворио у

владавину трена

од праха до праха

са сићушном вероватноћом између

правих невероватноћа 

ЗАХВАЛЕ БОГУ И ГРАДИТЕЉИМА ТРЕБИЊСКОГ СНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАХВАЛЕ БОГУ И ГРАДИТЕЉИМА ТРЕБИЊСКОГ СНА

 (Светлана Ратковић Топаловић: ЗВЕЗДЕ НА БАГРЕМ МИРИШУ, Бернар, Београд, 2017.

                Морам да признам да сам овај текст у форми импресионистичког приказа написао на предлог Драгана Нешића, познатог гимназијског професора физике и једног од најистакнутији савремених српских сликара, који живи, предаје и ствара у Прибоју на Лиму. А, реч је о post humno, или посмртно, објављеној песмозбирци „ЗВЕЗДЕ НА БАГРЕМ МИРИШУ“ Светлане Ратковић Топаловић (1957-2016). Припремајући се, за већ истакнуту врсту осврта, присетио сам се, из неког од мојих далеких читања, једне незаборавне мисли, која готово да ме је уверила, а, по којој је нежност и најгласовитије поезије увек заштићена унутар свог аутентичног и аутономног „грудног коша“, као тврђава  „окована ребрима“, онако како гласи и наслов једне од песмозбирки србобранског песника Милана Дунђерског (1952-2007) Окован ребрима, Матица Српска, Нови Сад, 1973. Нежност, која поезији не да никада да умре, или се исели у неко друго разумевање: језика, молитви, звезда и захвала. Захвала Богу времена, простора, имена и љубави. Негде, у складу са том фантастично уверавајућом мишљу повукао сам паралелу са тим „грудним кошом”, као песничком сликом штита нежности поезије и њеног бића, али и јединог места на територији живота, на ком се осећања, важне мисли и незаобилазне истине, саопштавају, оденуте у хаљине сашивене од најфинијих и најскупоценијих: материјала, изума кројева, линија, елеганција и афирмација лепоте, као става и владавине склада и хармоније,  без којих нема ни живота ни смрти. Ни багрема, ни звезда. Ни магичне еротике њихових мириса, који се као пољупци, интерактивно додирују, стапајући се у једну и једину, или,  како би рекао песник Никола Цинцар Попоски (1944-2014) „једиту“ вредност живота – у љубав. И, управо љубав, као та најбожанскија вредност, може се слободно означити основом инспирације и декларације ове књиге „Звезде на багрем миришу“, коју њена ауторка није угледала за свог живота, нити јој се тиме пружила прилика, да „интервенише“, да макар погледом, помилује њен „грудни кош“ у ком и даље куца њено невидљиво песничко и ауторско срце, незаустављено и неокрњено, ни са којим и ни са каквим, понашањем физичке смрти и њеним метафизичким „мандатом“. А, реч је о „грудном кошу“ љубави, ког чине три „ребра“, као три стране света, од којих свака од њих, без оне четврте, која је увек у „власти“ песника и „сателитске“ осматрачнице Творца, припада једној песничкој станици; првој под под именом „Истрајања“ (1988), другој именички означеној као „Записнице“ (2010), а обе узете са библиофилске полице њеног опуса; и треће, као наслов књиге – „Звезде на багрем миришу“ у којој су сабране готово све раније, за њена живота, необјављене песме,  прозаиде и „мали“ прозни написи о: „сликама географије“ и „географији слика“ из света важних запажања, контраверзи асоцијација на нутрину судбине прогонства у које се „запањено гледа очима детета“. У заоставштини тих „запажања“ Светлана је уз помоћ маште  „жена Вишеграда“  имагинирала незаборавне описе „камен-баште“ и „мртвих кућа“, приче о Момчилу, Радомиру и Немањи, речју, о градитељима својих снова, нарочито оног требињског. Чудесне су то захвале Богу и градитељима њених снова, још чудесније су, ако се зна да је она Светлана песникиња давно прешла „праг“ једноставних конвенција и конзервативног говора традиционалне  лирике, или интимистичке поезије у којима је својим речима и молитвама испраћала откуцаје свог срца, цртајући њихове путање у облику: споменика, птица, талисмана, улица, звезда и слика багрема, заједно, на истој слици,  са ликовима: мостова, камена и друмова, и свих оних других профила успомена сатканих од атласа: сновиђења, сумњи и чежњи, које је, попут икона, качила на зидове своје лирске галерије, као у „заробљеним пределима“. Она је писала „не узмичући“ и „не бојећи се“ својих „сломљених огледала“, а „мирно остваљајући себе „вуцима“ живота, болести и смрти. Та писања су, како јуче, тако и данас и сутра, личила, личе и личи ће, док је год Бога љубави, на „изложбу  распећа“ душе, љубави и носталгије, постављена и отворена између „времена даровања“ и „вучјих времена“. То је, у извесном смислу, и дубоко пророчки смислено казивање о „растављању“, о тренутку када се: „Растављамо безгласом / Огрнути бесом „, када се „тучемо неумором“ и „васпитавамо разум у недоглед“. Када откривамо „испод срца постављене замке, које чекају време или сан под довратком да намаме“, да ли живот у смрт, или смрт у поновни, или нови живот. А, за све то време срце се Светланино смеје иза капије живота и говори сумњи у очи да смрт није мрак и да је ноћ трава.

                Када сам, као читалац, заклопио корице ове књиге и ја сам рекао: „Чудно је то, да је она (Светланина поезија) касно стигла у мој читалачки живот и то баш у тренутку када су се ствари битно промениле, када је поезија остала, а, њена ауторка, или градитељка – отишла“.  

ЗИМА 2018.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗИМА 2018.

Зима је не само време

минус и неко да пипа и

образе зацрвенеле штипа

као опори укус лека

када се појави усред човека

када се из његовог стомака

пресели као коњица лака

на територију његових чула

где до врха имагинарне куле сеже

чудна сеоба

као пример који веже

за скуте неспретних себичних деоба

због којих је човек изгубио пола

срца и ума и

свега од себе преосталог му од бола

од бола и страха све то у име

чак и свесно одабране трапаве риме

бежећи и скрећући

као светлост

као њена аберација

док се за њим покреће

наилази

галопира и

јуриша гнусна рација

исправљача

инквизитора

цензора

дрхтања и опаких мора

И зашто баш зима

без јесени

пролећа и лета

зашто баш трапава незграпна

рима

Коме то у слободном стиху

смештај песме смета

ДИСЦИПЛИНА НЕСТАЈАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДИСЦИПЛИНА НЕСТАЈАЊА

1.

Много тога ће се поновити

много истоветних слика

наћи ћемо једне испод других

пирамиде

катакомбе

гробнице

више нису открића

Оне само опомињу

на закон понављања

Дисциплина нестајања је претворена

у свевишњу моћ контроле

без смрти били би нека друга

цивилизација

малокрвнија

2.

Многа питања тек се отварају

она која нуде сложене и ризичне

одговоре

извршена је и нова подела узбуђења

свлачења су све безазленија и

безначајнија

нове зиме проучавају могућности

живљења

без љубави

без љубоморе

без силовања

3.

Нежне естете спремају устанак

склада

повлаче танке графитне линије

служе се тракама и целофаном

код њих су у употреби

даме под несношљивим теретом парфема

под пазухом су им беле рукавице

док прстима милују место надражаја

и мисле да су освојиле свет

мушких и женских створова

Леп рукопис

одржава промашеност

у којима им разапињу маске мислећи

да је Христ немоћнији од њих

мислећи да још увек могу да мисле

4.

У језику граде се многа склоништа

Ужурбани градитељи пакују

разне податке

боје се пожара

провала

устаника

Многима је стало да се ништа не зна

да се не упамте

да се униште

сви правци

сви смерови

чак и речи

5.

Све је мање тумачења

двојства

најискренији убрзавају читање

настоје се искупити

у колоквијалном језику

у књижевном језику

у филозофском језику

И гле колико неписмених будала

међу песницима и војницима

Колико заосталог незнања

колико вишка неуређене љубави

колико бриге о телесном

6.

Тражи се излаз

изнутра се већ може бушотином

кроз земљу

кроз број

с једне на другу страну краја

опет на истом месту

опет сликина слика испод саме себе

Неверници су збуњени

очигледности харају као болест     

 ни најпритајенији не може по свом

Нема куд   

НЕПОЗНАТИ ЗАПИС

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕПОЗНАТИ ЗАПИС

О болу и радостима и тако настају

песме

њихов невидљиви дар присвајања

за именом редови опустоше

насред главе азил помереног Бога и

азил од љубави и мржње

улица са прелазима

без ногу тече људским судбинама

на каменој плочи клинаста распамећена

признања оних које је појела ћутња

на лицу извора тишина тишином обавијена

и све у човеку као у дубини тајна

ником одата и свима учињена 

ПОСАО ТРЕБА ЗАВРШИТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСАО ТРЕБА ЗАВРШИТИ

                Живот није борба само тридесет две (16 белих + 16 црних)  фигуре, из кутије гарнитуре магичне шаховске игре, на чијој квадратној табли је геометријски исцртано шездесет четири (8 белих x 8 црних) једнаких квадратних  поља, нити је сцена, илити место, борбе, искључиво налик геометријској слици у математици познатој као квадрат. То, даље значи, да живот није омеђен и лимитиран правилима шаха, као ни математичким „канонима“, да би мање, или више, био живот, у коме увек, под одређеним строгим правилимa започиње, одвија се и траје нека борба, „на живот и смрт“, између, или пак у оквиру, актера: беле, црне, жуте или црвене боје коже, а од којих су у шаху увек - четири „учесника“ коњи, а четири тешка артиљериjска оруђа – топови. Живот је, да се, за потребе овог казивања, парафразира романексна Кундерина мисао, увек негде, или нешто друго, без правила. Негде, где је више воде, него копна и обрнуто, или нешто што се само, по свом аутономном развоју: покреће, премешта и судара са носиоцима других интереса.  А, у тим сударима разбија се све: главе, тврђаве, излози, киосци, банкомати... Разбија се и сатире у прах и пепео све што се нађе на линији и путу обрачуна, од фигура најкрупнијих ратних актера до најситнијих предмета без којих је незамислив било који рат. И све то док се посао борбе не заврши са овим или оним исходом, док се, као у шаху, „не поједе“ краљица, или не зароби (матира) краљ. Или, док се помирљиво не закључи привремено обустављање ратних операција, или што би се шаховским речником рекло – пат.

                Такве борбе су се одвијале у временским и историјским континуитетима, од прапочетака цивилизације до данас, без обзира да ли су се водиле између: краљевина, царевина,република или неких других државотворних и вишепартијских облика – владавина и владања са људима и територијама. Речју, борбе су између: људи, војски, држава, религија и политика интереса, увек биле упозорење да сваки започети посао треба завршити, да би се ако ништа знало: када, како и на који начин наставити пропуштено у нападу или одбрани суштинских сопствених интереса, права и слобода.

ГОЛИ МРТВИ ВЕК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГОЛИ МРТВИ ВЕК

1.

Овај век је простији

од своје негације

У његовом загрљају се распада све

суза

пренапрегнути бетон

сан

Љубав је одавно у безбојном праху

нема дрхтања

ни када кољу

ни када се чека на клање

Песницима говоре да је бесмислено

описивати бесмисао

Упућују их на друге

физичке послове

захтевају мировање

2.

Посустале су и снажне речи

Усправним метафорама више се не верује

Сталних епитета о белини

пути

дана

пшенице белице

више нема

боје су искључене

све су безбојне

Пометња је и међу бројевима

Симболи су у паници

руше се знамења векова

3.

Клонуло је срце оловке

заједно ће га са хартијама

рукописима

ишчекивањима

у дубоку јаму

Утрнули и зли језици

сенке се склониле

Пада непозната мисао      

ПРЕДЛОГ КАНДИДАТА ЗОРАНА М. МАНДИЋА ЗА НАГРАДУ „МЕША СЕЛИМОВИЋ“

           ПРЕДЛОГ КАНДИДАТА ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                      ЗА НАГРАДУ „МЕША СЕЛИМОВИЋ“

            У данашњем издању београдског дневног листа „ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“ у рубрици „Књижевни критичари бирају књигу године“ објављен је предлог ЗОРАНА М. МАНДИЋА, књижевног критичара из Апатина. Предлог, илити избор, Зорана М. Мандића објављен је заједно са још троје чланова Великог жирија, под заједничким наслововом „Нови поглед на српске писце“, а који започиње цитирањем Мандићевих речи: „Књиге које предложем за „Мешину“ награду једноставно су искочиле између бројних наслова и немоћи њихових аутора, који ирационално и неморално мисле да свако њихово дело треба да буде награђено“.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

Сматрам да књижевну награду „МЕША СЕЛИМОВИЋ“, за најбољу књигу године објављену у 2017. години, заслужују следећи наслови (наслов, аутор, издавач).

1. АНДРИЋ, ЦРЊАНСКИ, ПЕКИЋ, Милан Орлић, Мали Немо (Панчево)
2. ИЗГЛЕДАМ, ДАКЛЕ НИСАМ, Ненад Шапоња, Прометеј (Нови Сад)
3. МАПА, Гојко Божовић, Повеља (Краљево)
4. ВЕЧЕРЊИ ДОРУЧАК, Саша Радоњић, Соларис (Нови Сад)
5. СВЕТЛОСТ БУДУЋЕГ ДАНА, Радмило Ђуровић, Просвета (Београд)

Кратко образложење предлога

                Књиге које предлажем за „МЕШИНУ“ награду једноставно су искочиле између бројних наслова и немоћи њихових аутора, који ирационално и нереално мисле да свака њихова нова књига треба да буде награђена. Многи од таквих наслова личе на „конференције за штампу и друге медије“ на којима њихови аутори покушавају да убеде чланове жирија, да они још увек јесу писци, и да имају капацитет за њихово веровање у то лажно осећање.У оквиру мог предлога су књиге за које осећам да имају пропусну моћ за читалачку радозналост ситу досадашњих, досадних наративних и лирских, наклапања и цитирања позајмљених фраза.

У студији Андрић, Црњански, Пекић њен аутор Милан Орлић суверено зналачки анализира приповедне структуре српског (пост)модернистичког романа: деконструкције приповедног субјекта и реконструкције фигуре приповедача. Он то, на волшебан и књижевно заводнички начин, чини у рангу доктора књижевности и на високом нивоу универзитетског професора тог домена. Ненад Шапоња, песник, књижевни критичар, издавач и лекар/психијатар у својој филозофичној лирици трага за „разлозима у којима јесмо слични онима у којима нисмо“. У извесном смилу у његовим стиховима, нарочити из песме „Изгледа, дакле нисам“, осећа се дух потраге за идентитетом, који и писца и читаоца „мами“ шармом своје тајне налик  на рад геометрије, сликарства и графика годова. Гојко Божовић у свом лирском атласу црта и пише „Мапу“ на којој се одвијају, готово “колумбовски“ правци „путовања у ноћ“, низ падину, кроз светла разлога самоће у којој човек жуди  за „новим животом“. На мениу „Вечерњег доручка“ Саше Радоњића, помало интригантне и повише провокативне „поетске икебане“, роје се „приче и дневничке белешке“, из којих пробија глас о узалудном и узалудног „аранжирања нијанси белог и црног“, али не лука, већ надања да ћемо научити да себе сами омрзнемо „због сопствене непронцљивости и наивности“, што ће се ипак десити. Радмило Ђуровић у свом лирском „пакету“, насловљеном као „Светлост будућег дана“ пева о ветровима који испловљавају из лука наших очију и језде кроз историје предела „где су некад беснели пожар и сујета“. На трен он нам, као „малим бојажљивим бићима“ поклања открића „из свакодневнице пуне ничег где множиш речи које те служе и причаш легенду о усамљеним људима.

                Садржаји ових књига, које њихови аутори нису извукли на новогодишњим томболама, заиста личе на легенде о мишљењима и осећањима усамљених људи.

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ (6) Нови поглед на српске писце

МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У ЧАСОПИСУ „СРПСКА ВИЛА“

        МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У ЧАСОПИСУ „СРПСКА ВИЛА“

            У часопису за књижевност, науку и културу „СРПСКА ВИЛА“, децембар 2017, број 46, који  као в.д. главног и одговорног уредника, уређује др ЈЕЛИНА ЋУРКОВИЋ, који издаје Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета“ Бијељина, а који се недавно појавио из штампе, објављене су две песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Две хиљаде двадесета (цитат из романа промрзлог врапца) и Нерачунато време.

              ЗОРАН М. МАНДИЋ

             НЕРАЧУНАТО ВРЕМЕ

            Шта се збивало у времену

            Неприкаченог на ход овоземаљског сата

            На рачунање доказа о сликама

            Гласовима и речима

            Између два времена између два пролазна

Времена

Питање је о тајни постављања питања о

Онима који су после Творца на

Зидовима Алтамирске пећине

Поставили цртеже гребући

Окрвављеним ексерима по

Зидовима без светла

Откуд толико трагова нерачунатог времена

Откуд ликови речи пре речи

Зашто само цртежи из лова

Смешне су муке са сведоцима

Логосног интеграла пре Творчевог

Аутопортрета

Покушао је

Посегнуо за гралом у кутији времена

Које је одбило да се окачи на сказаљке сата за

Мерење откуцаја срца 

ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У ВУКОВОЈ ДАНИЦИ

         ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У ВУКОВОЈ ДАНИЦИ

            СОМБОРСКЕ НОВИНЕ, које традиционално излазе сваког петка, а уређује их Љубица Зелић, у данашњем издању, од 9. фебруара 2018. године, у рубрици култура (стр.10), коју уређује Тамара Стојковић, објављена је вест да су у српском народном илустрованом календару ДАНИЦА за 2018. годину објављене две песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Између речи и Дозивање тачке. Реч је о јубиларном издању годишњака ДАНИЦА, коју већ двадесет и пет година издаје Вукова задужбина у Београду, а уеђује је др Миодраг Матицки, као главни и одговорни уредник.

ДУШАН СТОЈКОВИЋ ГЛАСАО ЗА „КВАРЕЊЕ КРУГОВА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                             ДУШАН СТОЈКОВИЋ ГЛАСАО 

         ЗА „КВАРЕЊЕ КРУГОВА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

            У оквиру акције „Књижевни критичари бирају књигу године“, по завршетку које ће аутор књиге која добије највише гласова бити окићен, илити овенчан, престижном књижевном наградом „МЕША СЕЛИМОВИЋ“, београдски дневни лист „ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ“, који је покровитељ ове награде, а која се ове године јубиларно додељује тридесети пут, данас је, у трећем кругу изјашњавања, објавио предлог ДУШАНА СТОЈКОВИЋА, члана великог жирија и сигурно једног од најистакнутијих, ако не и најистакнутијег савремениог српског књижевног критичара. У свом предлогу Стојковић је свој глас, под редним бројем 1, дао књизи песама „КВАРЕЊЕ КРУГОВА“ (Каирос, Сремски Карловци) ЗОРАНА М. МАНДИЋА. У образложењу свог предлога Стојковић је написао:

                „З. М. Мандић опева оно што истовремено јесте и није, као да је сневано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; онострано се преплиће са метафизичким“.