Zoran M. Mandić i Aleksandar Lukić u kući Miroljuba Milanovića,
Petrovac na Mlavi 2011.
Miroljub
Milanović
Srbija,
uvek svoja II
Zoran M. Mandić: "Srbija u dubokim
vodama"
Zavetine,M.I., Bgd., 2015.
U
zbirci pesama " Srbija u dubokim vodama" Zoran M. Mandić nastavlja i
produbljuje teme i ideje svog poetskog sveta, uvek u potrazi za smislom postojanja
i pevanja. svestan da se " Pesma rađa u sebi u srcu" (1.), i da je
" Duh pesme / najbliži duhu vatre " (2.) , da reči tek napisane stiču auru i da se tek
onda približavaju uzvišenom, duhovnom. Na taj način i gruba materijalnost biva
ukroćena. pesnik taj put prelazi lako a s njim i čitalac ozaren svetlošću
nepobitne istine.
Okrenut
Hristovom liku, u Mandićevoj poeziji nije slučajno pominjanje veličine
Dostojevskove poezije, njene metafizičke dimenzije. Velike teme i ono što je
najplemenitije u evropskoj književnosti u kojoj delo ruskog pisca zauzima
visoko mesto, prisutne su i u pesmama ove zbirke ali uz obavezno isticanje
jezika i njegove bitnosti za srpski
narod. Pesnik " Srbije u dubokim vodama" zna da se istinom i najveće
teškoće prevazilaze. Vera u poeziju , u njenu isceliteljsku moć još jedna je
njena važna odlika.
Svestan
vremena u kome vlada brzina, pesnik će zaključiti : " Žurba je sudbina
pesme... / naelektrisani izlivi nestrpljenja / Nemar nad ćirilicom u eposi /
nečuvenog nasilja engleskog jezika " (3.).
Ali, " Povampireni materijalistički
svet" (4.), nikako nije opravdanje za pesnikovo predavanje ili uzmicanje,
povlađivanje trenutnim hirovima vremena. Otuda i umesno pitanje: " Kome se
to / Za koga / mole srpski pesnici " (5.). Visoki ideali kojima pravi
pesnik mora da teži jedino je merilo njegovog delovanja . Pesnik Mandić , zato
bez dvoumljenja iskazuje svoje uverenje: "Miran pesnik ne treba narodu /
On ga svojim ćutanjem vređa" (6.). Ovako oštri sudovi, istiniti bez ikakve
ograde, ako se pažljivije proanalizira srpsko pesništvo u poslednje tri
decenije, sem nekoliko časnih izuzetaka, nisu se mogli naći kod srpskih
pesnika. Većina njih zadovoljila se postignutim i prepustila letargiji, jalovom
eksperimentisanju i otkrivanju već otkrivenog, zaboravljajući na svoje osnovno
pozvanje i gubeći svaku vezu sa stvarnim životom.
Pesma
po kojoj je zbirka dobila naslov " Srbija u dubokim vodama" ,
predstavlja rekapitulaciju pesnikovog viđenja postojanja i trajanja naroda kome
pripada. U Mandićevoj viziji " duboke vode nisu / Neprijatelj Srbije"
(7.), naprotiv, one joj piomažu da prodre u suštinu svog bića i tako osigura
trajanje u budućnosti. Istorijska iskušenja, kazamati u kojima je stolećima bio
zatočen njen " Vrcavi duh " (8.), samo su potkrepljivale istinu o
njenoj neuništivosti. Zato je Srbija " kraljica svojih nesreća "
(9.), kojoj je " Bog podario
tvrdoglavost " (10.). Ona se, " ne libi da pada i ustaje " (
11.), zato što su "Duboke vode njen miraz " (12.). Ovako tačno i
poetski nadmoćno sagledavanje udesa i veličine svog naroda, dijahronično i
sinhronično, bez patetike i velikih reči, daje pesniku za pravo da zaključi:
" Srbija je večno svoja nacionalna /
Narodna / Manjina i većina / Nema Srbije bez Srbije " (13.).
Izvučena na svetlost dana iz dubina pesnikovog bića, precizna u svakom stihu i
sintagmi, moderna i metaforična, sa bogatstvom asocijativnih značenja, ritmički
besprekorna, ova pesma se doima kao delo zbog koga pesnik celog života stvara.
Tu je sve: i istorija, i etos, i nadasve duh Srbije. Zato zabeleška * o datumu
nastanka pesme ("U noći između 20. i 21. 4.2014. god.) nalazi svoje
opravdanje u njenoj konačnoj realiziciji.
U
istom ključu može se čitati i pesma " Vožd " koja ima podnaslov
"Esej o visokim rečima ". Vožd je u srpskom jeziku visoka reč jer podrazumeva
najveće što se može dati za svoj narod. Njeno značenje je mnogo šire jer je u
nju ugrađeno narodno pamćenje. " Ta visoka reč sačuvala je povest /
Narodnog i u narodu probranog ličnog / Dostojanstva " (14.). Navedeni
stihovi karakteristični su za Mandićevu poetiku: pokrenuti luk od početne slike
žrtve preobražen je u visoki ideal narodnog dostojanstva i konačno doveden do
simbola. Obične , kolokvijalne reči zadobile su auru kao da su prvi put
upotrebljene. To sa rečima može samo pesnik koji je njima potpuno ovladao.
U
pesmi " U koloniji " posvećenoj slikaru Miliću od Mačve, Mandić će se
zapitati: " Da li to idemo ili se vraćamo
/ U nekoj drugoj formi "
(15.). To večito odlaženje i vraćanje, taj večiti krug od prošlosti ka
budućnosti i budućnosti koja će postati prošlost, čije će postojanje označiti
samo druga forma, večito je pitanje koje postavljaju pesnici u svim epohama i
na koje ne nalaze odgovora, nezaobilazno je i u Mandićevoj poeziji. Prošlost se
ne sme zaboraviti jer " Od pamćenja se možeš koliko-toliko / Skloniti, ali
iz ropstva zaborava / nemaš kud" (16.). Za pesnika, zaborav je sinonim za
smrt. Otuda je pamćenje, makar i najstrašnije, uvek bolje jer omogućava izbor.
Pesnik " Srbije u dubokim vodama " zna da je život ono najveće što
čovek ima i da do duhovnosti može dospeti samo onaj koji ga je u potpunosti
iskusio. Kao i Srbija kojoj " duboke vode " ne mogu ništa i koja iz
njih izranja duhovno uvek jača i nadmoćnija.
29.11.2016.
Zoran M. Mandić: " Srbija u dubokim
vodama" , Zavetino, M.I., Bgd.2015., str.57.
Isto, str.7.
Isto, str.15.
Isto,str.9.
Isto,str.15.
Isto,str.51.
Isto,str.37.
Isto,str.37.
Isto,str.37.
Isto,str.37.
Isto,str.39.
Мирољуб Милановић
Мирољуб Милановић (Крвије, Петровац на Млави, 23. септембар 1947) српски је
приповедач, есејиста, књижевни критичар и професор књижевности. Завршио је Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. До одласка у
пензију предавао је српски језик и књижевност у Гимназији у Петровцу на Млави. До сада је објавио шест књига, а добио је: Прву награду Политике Политикину награду за кратку причу 1970, књижевну награду
„Дрво живота“ Мобаровог института и Заветина Београд за књигу приповедака
„Ветрењак“ 2002.
године и награду Госпођин вир за књигу Пола века ћутања Центра за културу
Пожаревац,2009. године.
Библиографија
„Одлагање смрти“ (приповетке), Едиција
Браничево Пожаревац, 1976.
„Ветрењак“ (приповетке), Апостроф Београд,
2001.
„Маслачак“, (приповетке и критике о прози
Мирољуба Милановића, које су написали:Никола Милошевић, Стојан Ђорђић,Василије
Радикић,Душан Стојковић,Миливој Анђелковић,Мирослав Радовановић,Милосав
Ђалић,Срба Игњатовић и Радован Бели Марковић), Апостроф Београд, 2004.
„Пола века ћутања": Један поглед на
српску прозу друге половине двадесетог века“, Едиција Браничево Пожаревац,
2008.
"Писци отпора", Браничево,
Пожаревац, 2012.
"Лов на висоравни", (роман), УКС
Браничевско-стишка књижевна заједница и Библиотека "Србољуб Митић"
Мало Црниће, 2015.
Књижевне награде
Прва награда Политике за кратку причу
Воз,1970.
Награда Дрво живота за књигу приповедака
Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд, 2002.
Награда Госпођин вир за
књигу Пола века ћутања, Центар за културу, Пожаревац, 2009.
Награда Општине Петровац на Млави за роман
Лов на висоравни, 2016,
Награда Јован Скерлић за роман Лов на
висоравни, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар