ИЗЛОГ (3)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (3)

(Критика човековог потрошачког ума)

            Излог је најтранспарентније и најатрактивније улично место огледања, нарочито у времену исчезлих кино сала, илити, биоскопа. Често и сада, када су битно сазрела моја уверења, мислим да би без разноразних и разнобојних излога конкретни свет упао у понижавајућу хроничну депресију необојености, ионако, често наглашено досадне и нестимулативне збиље, упале у равнодушност оронулих фасада испод којих чаме празни локали за издавање. Једном приликом, добио сам новинарски задатак да у мом малом подунавском градићу попишем на његовој „главној“ улице  све локале, а да онда напишем некакав „коментар“ о њиховој класификацији, на оне који чаме празни и на оне друге у којима се налазе углавном: кладионице, апотеке, на мањем растојању од 300 метара, кафићи и по која кинеска радња. Некадашње бакалнице, илити, продавнице мешовите робе се могу наћи само у забитим уличицама и сокацима на ободу градића, затурене на његовој тзв. периферији. У излозима тих продавница углавном има највише прашине и огласа о продајама роба из подручја „сиве економије“, као што су „домаћи производи“: ракије, кулени, ајвари, кисели купус у паковањима од једног килограма, сок од парадајза, чварци... На таквим излозима су немогућа огледања, јер су готово сви прекривени и затамљени: читуљама, плакатима са позивима на неке музичке „концерте“ на којима наступају којекакви аматерски састави (бендови) и обавештењима из уреда месне заједнице о терминима када неће бити електричне струје и пијаће воде „чесмоваче“ због радова на отклањању кварова на њиховим мрежама. Али, хтели ми то, или не, подилазили или не подилазили сопственом укусу и његовим естетским принципима, излози су место без кога би огледања: грађана, паланчана, илити, варошана, била страшно окрњена, па чак и онда када за време огледања на њима, иза себе, угледамо дежурне радозналце, који би да гледају, из главе пристојног и уредног посматрача, оно што он гледа. Такви интелектуално неостварени „радозналци“ и „радозналке“ би и да могу по које десетке минута да мисле главом и осећају срцем озбиљног посматрача. У малим местима, и то не само подунавским, редовно се пред излозима, нарочито оним у њиховим „главним“ улицама, окупљају и друже пси уличари и луталице. Знају они добро, кога ће пред излогом сачекати, да би се радовали поклонима у храни, коју им несебични посматрачи доносе и у зимским данима „греју“ их својим пријатељством. Коначно, треба рећи, да су излози највеће урбане „иконе“ на којима се, попут светаца, врпоље заштитници човековог, најчешће недовршеног или погрешно довршеног, потрошачког ума.