ЗОРАН М. МАНДИЋ
СИБИНОВИЋЕВА
ВЕРЗИЈА ШЕКСПИРОВСКОГ
РАСПРЕМАЊА ЖИВОТА
Узимајући у руке нови песнички рукопис ЂОРЂА Д.
СИБИНОВИЋА, познатог београдског песника, есејисте и романописца, застао сам
као у чуду пред насловом на чијим вратима је писало ОЛОВКА ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР. Зашто оловка, па још и Вилијем Шекспир?
Упитао сам се страхујући да ће ме то почетно неразумевање загонетности наслова одвести у писање есеја о обнови пропалог времена метафоре, као највише
нападане и употребљаване стилске фигуре у српском језику. Извлачећи се из тог
чуђења неумитно сам морао да се вратим ранијим Сибиновићевим песничким књигама
(Престо, Плодови, Нешто поверљиво, Насеље
белих кућа, Речник поезије, Хиљаду
карактера, Песме љубави пуне и Антологија упоредних снова), како бих у „вагонима на њиховим лирским шинама“, пронашао
некакве одговоре о оловци која се зове Вилијем Шекспир, и зашто баш тако,
поготово у времену експанзије информационих технологија, када се она (оловка) у
њему све мање узима у руку, када све незапосленија тужно, на моменте и одсутно,
„гледа“ у типке на тастатури лаптопа, немоћна да се чак претвори у „Перо
(наливперо или гушчије перо) Ђорђе Д. Сибиновић“. Али, какве бих ја то одговоре
пронашао у: речницима, карактерима, насељима, антологијама и сновима ранијих
Сибиновићевих песама у којима се песник мачевао са есејистом. У којима су се,
као на „вашару недоумица“ преплитале мисли о филозофским ставовима наспрам
феномена: Бога, језика, смисла, љубави, смрти и сопственог живота. Иако је,
најблаже речено, дискутабилно тражити, очекивати и проналазити готове одговоре,
или их, пак, имагинирати уз помоћ „личне карте“ карактера и ДНК ткива поетичког
стожера око кога се окупљају и конституишу најважнији, а на првом месту,
одређујући језички, естетички и вредносни судови. Да се ствар не би
закомпликовала тиме што се у оваквим ситуацијама читалац и критичар наглашено
сусрећу са тешкоћама тумачења текста под овако интонираним насловом, треба се
сетити да је тајна поезије првенствено скривена у онтолошко емоционалној сфери,
заснована, дакле, у себи самој, а не у некаквом ванвременском искуству, или:
идеолошком, сазнајном, моралном, и материјалистичком интересу. Ово неподударање
коинцидира са познатом дистинкцијом песничке/уметничке и животне истине. И,
управо, на том плану Сибиновић је покушао да свој песнички став, који
подразумева и његов антрополошки став, обликује, као естетичке и етичке слике
казивања из ког се не може искључити човек, као стваралац и рецепијент, при
чему треба нагласити да се Сибиновићева поезија заснива на промишљању спајања и
заузимања оба та става – песничког и антрополошког, са свим оним референцама,
које осветљавају „исповедање“ искуственог и сазнајног у пољу „рада“ и употребе
пробраних стилских фигура, а пре свега
метафоре, која може да изврши естетичку обраду скенираних садржаја осећања
сећања и њихових „сецирања“ под сенкама и рефлекторима расутих рекапитулативних
погледа и осврта.
У овом, овако наведеном, мишљењу
доминира глас песникове жеље за преузимањем концепције начина и наратива за
„распакивање, илити, распремање биографије“ сопственог живота из кога се
оглашавају разнотони, неусклађени и нецеловити гласови, који би да се уједине у
биће идентитета те уморне (ауто)биографије. А, које као оглашавање бројних
појединости импликује још, чини се, главно питање: да ли песник без „оловке
Вилијем Шекспир“ може да исприча драматику живота пре него што је стави у рам
аутобиографије? И, да ли, гледано из антрополошког угла може да изврши размену
између стварног и имагинарног, остварену на естетски начин, како о томе у
једном сличном контексту пише Е. Морен?
У разматрању, контекста
постављених питања и проналажења одговора на њих, треба имати на уму и речи
Казимира Маљевича у којима је истакнуто уверење „да нашој савременој епохи
треба да буде јасно да не треба живот да буде садржај уметности, већ да
уметност треба да буде садржај живота, јер једино под тим условом живот може да
буде леп“. Међутим, Сибиновић у овој својој новој песничкој књизи ОЛОВКА ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР, коју чине
тридесет и две песме покушава да, о животу као највећој божјој сензацији,
пева/говори на осетљивој граници између полова стварног и имагинарног, оног за
чим жуди и што му се стварно догађа, као драматична неверица која обично извире
из личног искуства, а о којој је у својим драмама тако сугестивно писао драмски
великан Вилијем Шекспир. Маестрално компонујући сучељавања и коментаре догађаја
живота, који су се јављали, преплитали и следили, из њихових најразличитијих:
љубавних, породичних, културних, па и политичких углова и закутака, при чему,
посебно треба обратити читалачку пажњу на говор и „мишљење“ Сибиновићеве
верзије „шекспировског распремања живота“.
Зато се вешто распоређени и
тематски повезани наративи ових, иако кључно кратких лирских песама, могу
читати и доживљавати као осећаји разочараности у: друштво, породицу, брак, секс
(песма Лепотица) и људе (песма Демократија). Лик те разочараности води у суочавање
са сопственом зрелошћу, као што о томе пише Бела Хамваш, наводећи да је „трећа
зрелост“ сазревање за смрт када се у себи напушта: тврдо, кости, мишићи, крв и
тело, када се јавља туга за пролазношћу младости и живота. Стратегију за
портретисање тог осећања Сибиновић је поставио у првих неколико, условно да се
каже „уводних“, песма књиге (Оловка
Вилијем Шекспир, Бицикл, Изложба, Терапија,
Штуцовање и Измаглица), а кроз коју се најискреније може говорити о свему
ономе што је неког лично дотакло, оно што је некоме лично вредно док за друге
то не мора тако бити. Речју, снажна психолошка спознаја о кратком и пролазном
животу доноси разочараност, али и жељу, на нивоу унутрашње побуне, да у сенчењу
тог осећања, онај који о њему „пева“ буде разумљив, а не и видљив (песма
Штуцовање). Наставак тог осећања дистонира у уверењу да се најбоље у животу већ
догодило, а да будућност доноси само сећање на бол и узалудан труд, те да ће се
у тој „будућности“ памтити само огроман напор или сатирање да се у невидљивом
(измаглици) пронађе пут ка успеху (песма Измаглица). Зато у поступку
препознавања таквих осећања провејава утисак да је ова књига заиста конципирана
као шекспировска „прича“ о распакивању, или распремању сопствених живота. У
којој се читалац суочава са „терапијом“ у ликовима „обавезних шетњи“ након
срчаних удара и са лековима који се пију у количинама које нестају као да су
украдене. Профил тематске повезаности песама нарочитао је изражен у оној под
насловом Сутон у којој је акценат
стављен на окупљање породице и провејавање осећања усамљености и несхваћености.
Наспрам таквог осећања у песми Завера
буди се свест о проналажењу места за смиреност, места у писању и прихватању
себе онаквим каквим човек/појединац јесте и какав мора да буде, а што се у „прекретничкој“
песми Откровење наговештава као
иронични закључак да ће на крају бити оно што мора да се тако оствари и да је
то онај фамозни закључак, који се изговара - let it bee (нека буде или „добра вест“). У
„тесној кожи“ ове песме на свој „идеолошки“ начин угурали су се текстуални
„вапаји“ песама Клизавица и Идентитет.
На крају треба истаћи да
Сибиновић вешто управља скривеним говором својих песама, те да у „борби“ за
њихову невидљивост, а рекло би се исправно и за њихову лирску неогољеност, он
их покрива плаштом извесне херметичности, чиме је, у извесном смислу, нагласио
да је овом својом књигом хтео да истакне свој лични доживљај драматичности
савременог света, света у коме се и данас воде верски и грађански ратови и
говори о некаквој демократији. Он, између осталог, верује да се најсугестивније
може писати о ономе што се кроз лично искуство трансформише у лични доживљај.
Зато ова поезија досеже специфичну: интелектуалну, емоционалну, естетску,
поетичку и иронијску универзалност и оргиналност, која се залаже да будућа
поезија, или поезија будућности, треба да пева и говори у име својих
историјских прекретница жудећи за идеалом увек активног и ретроактивног
сопственог превредновања. У тој жудњи уочљив је и Сибиновићев поетички напон и
напор да се пева сагледавањем целине поезије чији развој треба да се креће
брзином развоја информационих и рачунарских технологија, што подразумева
„рушење“ реликата јефтиних рима и сонетне празноглавости.
Нема коментара:
Постави коментар