ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА

                Епидемије су увек биле драматичне појаве, које су шириле страх и панику од заразних болсети и смрти. У зависности од ширине свог опсега оне прерастају у пандемије, а постоје и њихови специјални или квалификовани облици које медицина познаје под појмом ендемија. У овом кратком уводу ваља подсетити и на податак да епидемије харају и у животињском свету, али под именом епизоотије. Епидемије нападају и биљке у ликовима заразних болести, које ветар преноси развејавајући као полен, а у чијем каталогу суровости се посебно истиче коровско чудовиште амброзија, која у својој близини алергијски напада и људе.   Речју, епидемије спадају у сурове негативце и „посетиоце“ људског здравља и мира. Оне су највише налике на староримске и крсташке казнене експедиције у историји света познате по неописивим свирепостима, а против којих се, нарочито наспрам колере и куге, човек супротстављао и борио уз помоћ огња и ватре.

                У нашем савременом добу у моду је ушла епидемија повлашћених сахрањивања божијих рабова. Епидемија, која је драматично поделила места на гробљима и покојнике на заслужне и остале. На великане и невеликане. Бојим се, као што би то рекла, да је жива, моја мудра, по мајци, бака Сава, да се таква подела озваничила без консултација и консензуса са Створитељем, те да су у свему томе умешани прсти прљавих и корумпираних бирократских руку. Руку без образа. И без образа којих никада није ни било на лицима таквих: ругоба, сподоба, креатура и авети.Најружније је што се таква пракса сахрањивања одвија у тренутку постојања „идеолога“ са устима пуним прича о једнакости у људским правима, поготово када се о њима преминулима одлучује у њихово име, као када се на католичка гробља нису могли, нити смели, укопавати православци и Јервреји. И, када је и Харон био толико збуњен да се морао повући из преноса таквих разлика. Један од наших српских велеградских новинара, који се годинама бавио истраживањем ове теме, недавно ме је назвао преко телефона и упитао, да ли имам нека сазнања о постојању прописа који регулишу ове неправде, те да ли су, на неком министарском, градском или другом локалном нивоу, транспарентизоване „одлуке“ о таквим деобама и то са образложењима.

                Наравно да није добио одговор од мене, а и како би, када се моји одговори не заснивају, илити, не темеље на бирократским прописима и политикама, које бирократију фантомски  узгајају као марихуану. Оно што најбоље знам о сахрањивању годинама се дешавало у малом подунавском градићу Апатину на северу Србије. А, реч је о загарантованој једнакости сахрањивања грађана, која се морално и финансијски спроводила новчаним средствима месног самодоприноса у висини од један одсто, који су грађани плаћали за живота, да би их, после његовог престанка, њихове породице „бесплатно“ сахраниле, али не у алејама великана и заслужних грађана, јер таква места на гробљима једнакости не постоје.