ИЗЛОГ (4)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (4)

            Поглед, који се са спољне, или уличне стране „забија“ у излог неке продавнице, галерије, или оптичарске радње, веома се разликује од оног изнутра, који покушава да се пробије кроз изложене примерке појединих предмета, или робе, којe се могу купити, унајмити, или на други начин, уз одређену цену, прибавити у застакљеном простору, коме припада тај излог. Несразмеру између та два „погледа“ диктира разлика у предмету и техници гледања. У основи те разлике налазе се два супротстављена приступа, један, оној спољашњи, који се, такорећи лепљиво, веже за ликове изложених артикала са њиховим декларацијама, и онај други, унутрашњи, који одокативно припада психолошкој „обради“ посматрача у смислу – да ли је спреман, или не, да купи неку од изложених ствари. И управо тај „стаклени зид“ на коме се темељи значење и феноменологија излога, постао је граница у деоби погледа између: продаваца и купаца, понудилаца и понуђених, посматрача и посматраних, посматрача и декоратера, парајлија и сиромаха, који у продавницама раде по читав дан стојећи за једва једну „шаку долара“, или металних новчића валута земаља у којима есејисти филозофирају о маркетиншким унапређењима разноразних продаја. Али, изван таквих работа у којима се ум и интелект напрежу да досегну што практичнија и меркантилнија решења, излог је опстојавао, како у прошлом, тако и у садашњем, времену, као важно место опипавања и судара „пулса“ жеља и могућности, или скромности и прохтева. И, као што је увек, као у филмовима фантастике и њених презира, искуства трговаца, продаваца и купаца и њихових агената, сведочила су и потврђивала уверења – да у излозима све изгледа лепше и и примамљивије. Да ли су се у свему томе удружила лукавства укуса са мудростима естетика, питања су, која у „новом“ времену све више трпе терор рекламних пакета и да је и лепо упаковано „ништа“ – лепо и лепо нагнуто нади да се и ми сами, с уличне стране излога, гадно пролепшавамо. Да ли је то свет постао велико огледало, или глобални излог у чијем унутрашњем простору свако, за неку лову, може да пронађе коцкице за склапање свог онтолошког мозаика, или је опет на делу велика превара, као рушење „берлинског зида“?