ЗОРАН М. МАНДИЋ
ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ
РОЂЕНДАН
ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА
Ових дана у простору Градске
библиотеке „Ђуро Даничић“ у Дунавској улици у Новом Саду уприличена је
свечаност обележавања 27. година од оснивања и континуираног активног рада
Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, чији је оснивач, власник и главни и
одговорни уредник РАЛЕ НИШАВИЋ (1946, Острељ поизнад Бијелог Поља), познати савремени српски писац, састављач и уредник више антологија српског и светског песништва и дугогодишњи
новинар и уредник новосадског листа за младе „Невен“ у новинској кући "Дневник" у Новом Саду. Приредио је и објавио изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја.., а изборе Чика Јова за најмлађе урадио је у више издања. Урадио је више сликовница за децу и више песничких и прозних књига за децу и младе...Прву песму објавио је у југословенском листу "Младост". За новинарски рад добитник је престижне награде "Јаша Томић" Удружења новинара Србије у Новом Саду. Био је дугогодишњи сарадник бројних српских и југословенских: часописа, новина, радија, телевизије и других медија и гласила. По образовању је професор руског језика и књижевности. То звање је стекао на Филозофском факултету у у Новом Саду. Током тих 27 година, у те
скоро три деценије трајања и посвећивању књизи као „инструменту културе“, илити
„инструменту“, како је то у једном свом размишљању нагласио Х.Л. Борхес, који
још увек није надмашен, настала је историја, која у статистичком фокусу
обухвата библиотеку од 1157 наслова: песничких, прозних, драмских и других
текстова, заједно са бројним: интродукцијама, плакатима, каталозима,
промоцијама, приказима и поновљеним издањима. На том путу представљачка сала
Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ са педесетак и више столица често је била
домаћин издања „Бистрице“ Ралета Нишавића. На тим свечаностима књиге
наступили су многи музички солисти.
Када сам, већ, цитирао Борхеса
морам да поменем да њему припада и мисао изречена пре рађања дигиталне епохе, а
у којој се није сагласио са „говорима“ и „говоркањима“ о томе како ће једнога
дана књига нестати. Чувени је део те његове мисли - реченица, коју је тада
изговорио: „Може се рећи да постоји разлика између књиге, новина и плоче.
Разлика је у томе што се новине читају да би се заборавиле, плоча се слуша да
би се такође заборавила јер је то нешто механичко и фриволно, док се књига чита
да би се памтила“. Наравно, да ова Борхесова мисао, изречена 1979. године, или
пре скоро пола века, данас, у времену
електронске и дигиталне експанзије, најезде и „опсаде“ света, делује наивно и
непророчки.Речју, једино се можемо сложити с уверењем да ће књига опстати, али
у другом визуелном, технолошком и реализаторском формату. Отуда и велики пљесак
људима, поготово по вокацији писцима, који су имали храбрости да се упусте у
авантуру објављивања и издавања књига, поготову у економски несигурном времену
са евидентним падом ауторитета књиге и културе читања, те најава појаве:
компјутера, лаптопова, таблета, паметних телефона, интернета, друштвених мрежа
и сваколиких других технолошких иновација. Сведоци смо да је реализација књиге,
као, већ, поменти у овом тексту „инструмент културе“, једноставно променила
језик и „гардеробу“ уз добрано уздрмане позиције традиционалних статуса:
библиотека, сајмова, салона и других изложби књига. И свих оних патетичних
парада са надметањима у производњи лепоте књиге кроз вредновање њених
графичких, фото и других решења.
Неoспорна чињеница је да Рале Нишавић са својом „Бистрицом“ скоро три
деценије газио том трновитом стазом и да је у том времену у ту авантуру
несебично, поред сопственог новца, уложио енергију свог: ума, тела и душе.
Дакле васцело биће: ум – да би правилно извршио селекцију за објављивање добрих
и неузалудних књига; тело- да би направио на десетине и стотине хиљаде корака у
поступцима физичких реализација одабраних пројеката; душу – да би све то повезао
у онај лик троједности, каква је рецимо Библија, препуштајући се суду, оценама
и променама времена и људи. У сваком случају, када се макар мало и за тренутак,
измакнемо испод ауре плиминих таласа тих огромних високо технолошких: бујица,
промена, вибрација, турбуленција и њихових налога, морамо одати и изразити
завалност људима, који су попут песника Ралета Нишавића, живели толико година у
књизи, око књиге и за књигу. И то заједно са Софоклеовом „Антигоном“ „Срцем пчеле“ Николе Страјнића, или његовом
есејморфном басном „Орао змијар“. И са свим оним мање талентованим људима, са
често повишеним, углавном, нескромним „апетитима“, којима је Рале Нишавић помогао да
се искажу, како би свом имену и презимену, додали, или пак дописали, варљивог
значења именицу - „књижевник“, или „књижевница“ за чије исходовање је још увек
велики ред пред уредничком канцеларијом Нишавићеве „Бистрице. Такви
„књижевници“ понекад, после угледања корица својих књига изашлих из
„бистричине“ лабараторије, бездушно опседају свет навалом својих информација на
друштвеним мрежама.
И за крај да кажемо: време, ере
и епохе долазе и пролазе, а књиге као сведоци у овим или оним технолошким
форматима, остају. Рале Нишавић је многима помогао да се погледају у огледало
његове „Бистрице“, која своју незаобилазност дугује највише њему и његовом
рафинираном чулу за књиге којима је припала част да буду објављене и упамћене.
