ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ ПЕСАМА ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА ЗОРАНА М. МАНДИЋА

РАДИВОЈ ШАЈТИНАЦ

ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ ПЕСАМА 

ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА 

ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                У одабиру оног што је могуће и оног што треба рећи о песмама ЗОРАНА М. МАНДИЋА из књиге ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА тешко је одлучити се да ли нагласити свежину и снагу певања, продубљеност понирања или истраживачки, песнички пролаз кроз свет који се таквом поезијом, надасве, жели мењати.

                Геометризација појмова у простору и у времену не толико видљива толико погубна ако је стални део сопствености, песников је трајни поетски постамент на ком се смењују одређени видови односа према заморној суштини ствари, заморном реду и ритму живљења, извесна је потрага за самодоказом захвалног немира али кроз опасег самосвојних поетских реквизита, песничким гласом који је свеж, чист и изнијансиран.

                Камен, стене, квадрати (чак и у пауковој мрежи), ограде, имају у свом смисленом прапочетку управо један једини циљ да буду окосница јасноће Мандићевом поетском изразу који је при томе још доречен и самосвојан. Поетски концепт не затвара овим проблемима свој разноврстан склоп. Негде се прилив успомена и сликовног декора времена у коме је песник боравио или борави (Писмо Никодему) јавља као нови глас о удвајању себе, љуљашком „леком од смрти“ од поражавајућег смирења пратиоцем свих слутњи које значе захвалан пут у непознато. Све ово је још више изнијансирано у песми Соба без прозора, песма о простору који улаз кроз „напрслине атмосфере“, о осуди на кретање.

                То је захвална болест тражења као нелогичан али пун чудног усхићења занос путника над стрмом обалом (трактат о непоправљивој машини). Посебан је однос песника према речима. Речи нису само говор, оне су и стварносни подстицај за глас песников и одредница драма и живописа, дешавања и пролазности у песми (Отварање реке). Као талог неког ранијег певања за које се, опет, присутношћу сопствених тема, не може рећи од ког је тренутка раније, појави се и елегичан пев, рима и очишћен ритам, однос у ком вечито пише у ком се свим психолошким оружјима бори против тог заморног квадрата који је, чини се, понекад гласнији и од самог песника.

                У потрази за другачијом интонацијом песник не мења само версификацију него и атмосферу, ритам, редослед мисаоних обрта. Дуж или права, опет део природе која је подстицај да се немиром човек у њој огледа, бежањем од ње, њене заморне и умртвљујуће бесконачности што песник песмом Врата која умиру потврђује и даље живећи захвалним немиром.

             БЕЛЕШКА О АУТОРУ

            Радивој Шајтинац  рођен 1949. године у Зрењанину спада у круг истакнутих савремених српских песника, приповедача и есејиста. Написао је више књига песама (Оружје људски рањено,1970; Шуми се враћају прагови, 1974; Пангласов извештај, 1982; Сузе у лунапарку, 1987; Псећа суза, 2014.), књига прозе (Банатска читанка, 1991; Чеховија, 1996; Кинеско двориште, 2006; Лирик – клиник, 2009) и књига есеја (Демогорган, 1990; Хотел Чарноевић, 1989; Хајка на Актеона,1997.)

                Добитник је више књижевних награда: Октобраске награда Зрењанина, 1991; Стеван Пешић, 1997; Књига године Друштва књижевника Војводине, 2004.)

                Живи у Зрењанину.