ЗОРАН
М. МАНДИЋ
НИКОЛА
СТРАЈНИЋ - СРЦЕ ПЧЕЛЕ
Пчела је
Страјнићево хотонско божанство у чију кошницу је он претворио своје срце да би
симболички потражио метафизички пут до дискурзивне, али, пре свега, поступне
спознаје оног литургијског клатна песме, и његове невидљиве месечеве музике,
у којем све улоге других краљевстава бивају разобличене у својим калкулабилним
пословима и рачунима.
Пчела
по Страјнићу није симбол само општег ускрснућа него и васкрсни сигнал песме,
поезије с којом њени „врели кругови“ сна и нестварности обезбеђују имагинантно
краљевство њеног сопства ослобађајући заводљиве импулс који долазе из главе без
стања очију и срца, који у „врелом кругу гњече гроздове сна и нестварности“. И
када се притаји пчела у Страјнићевим песмама не губи ни трунку коронарне и
менталне самосвести где мора без ичије помоћи, интуиције и посредовања
извирати, тећи и понирати, па чак и у своју невидљивост. Песма је песма кад
репрезнтује своју, а не песникову, душу, када се реинкарнира у дух пчелињи и
његово биће „слатке ватре“, у културу предања високо узвишеног симбола из
изгубљени књига постања.
Ови
Страјнићеви стихови су надмоћно интелектуално и вешто самерени на превлаци
песме из њеног парадигматског извора, односно иницијације у знак и цртеж слова.
То је у извесном смислу и језичка промоција слике писма чија је поетичка
комуникација подвргнута једној врсти интелектуалне самоодбране филозофије песме
како би се прва секунда њеног бића, а потом и њен исконски артефакт у целини,
одбранио од поетичких манипулација, смишљања, намештања, царина и контрола.
Страјнићеве песме „претражују празнине настале рођењем“ објективног сзнања. Оне
„са својим шареним товарима“ беже од њега као од мртвог људског сећања
истрајавајући у заједничкој изреци да је песми најважнија песма, јер све остало
је што долази и остаје иза – варка. И нестанак вечности.
Такви начини
песама деле светла невидљивости у себи, али и по себи на „зрења“ и „незаситости
заспалих окрилаћењс“ времена које нећемо никада препознати. Они одазнају путеве
пратећи њима прелазак анђела некуд и некад у тишини, у кристалу самоће кроз
коју се у одежди хлорофила Бог појављује сваког трена. Такве песме личе на
аутохтоне ларве из којих је настала њихова свила.
БИОГРАФСКА
БЕЛЕШКА О НИКОЛИ СТРАЈНИЋУ
Песник Никола Страјнић је рођен 1945. године у Поповцу
(Барања у Хрватској). До недавно је био професор Компаративне књижевности на
Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је: Поезија или оптимизам (студија
о Бранку Миљковићу), 1972; Звјездани сати (песме), 1975; Јасике беле (студија о
Момчилу Настасијевићу), 1978; Очи земне (песме), 1981; Пепео свој раздајем
(песме), 1982; Вожња у круг (песме),1990; Хаире (есеји), 1991; Замах и мировање
(есеји о песништву Јована Зивлака), 1993; Преко (студија о Новалисовим Химнама
ноћи), 1993; Карловачке песме, 1994; Анђеоски песник Рајнер Марија Рилке (о
Девинским елегијама Р.М. Рилкеа), 1995; Стари грчки лиричари (есеји), 1999;
Карловачки есеји, 1999.
Живи у Сремским Карловцима.
НАПОМЕНА
Овај текст написан је у формату рецензије и објављен
је у књизи песама „СРЦЕ ПЧЕЛЕ“ проф др НИКОЛЕ СТРАЈНИЋА, која је објављена
2000. године у издању Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, уредник Рале
Нишавић.
Нема коментара:
Постави коментар