ПЕЈЗАЖНИ ГОВОР ПРИРОДЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕЈЗАЖНИ ГОВОР ПРИРОДЕ

                Уз сва претеривања, од којих данас, како код нас, тако и у свету, болује савремена уметност, сликарство, једнако као и поезија, како у пољу вредносних процена, тако и у хоризонту засењујућих фаворизација и дисквалификација, неправедно је скривати, али и превише истицати, поглед са уметничких покушаја оних учесника који су симболички означени: аутсајдерима, приправницима,волонтерима, аматерима и почетницима. Поготово ако се зна да су многи од њих, без формалних академских звања, попут рецимо Ван Гога, рехабилитовани од тог „греха“ тек много након своје смрти. Постајући post mortum устоличене фигуре у тој истој пракси претварања и вредновања.

                Слике Лидије Ковачевић (1966) из Апатина, као и низ других сличних примера у ери доминантно актуелне свеколике стваралачке хиперпродукције, згодан су изазов за једно такво размишљање, па чак и промишљање: места, улоге, статуса и карактера данашњег сликарства. Како унутар њега самог, тако и изван где  неприкосовено влада и „послује“ људско око. Са свим својим везама (синапсама) са знањем и другим „произвођачима“ доживљаја и осећања света.

                Оне (те слике), без критичког и подстицајног претеривања, наглашено уоквирују два приступа. Фигуративни и колористички. А, које функционално повезује једно унутрашње лирско стање доживљаја оних призора које фамозно људско око види, како споља, тако и изнутра. И где њен аутор започиње визуелни разговор о модусима опстанка између општег лика природе, пејсажа пре свега, означеног и другим употребним симболима савремене цивилизације.

                Лидија Ковачевић је сликар евокације и лирске музикалности линија чији се заплети сливају и завршавају у патосу боје. У изразима фовистичког колорита. Под притиском звуковности „песничке слике“. Сликарка Ковачевић због ликовног неискуства ту слику на моменте квари залажењем у поље наиве, где композиција платна трпи терете бројних детаља, оличених у ликовима и позама запослених људи и гестовима представника животињског света.

                За веровати је да ће Лидија Ковачевић, када још више технички и поетички сазре и схвати да сликарство треба да је попут огледала, које одржава нашу сопствену душу, насликати нове и још боље слике. Уљанице на којима ће од поменутих терета очишћене неке од ових, који су повод овој изложби и овом тексту, али које су на свој убедљив начин отвориле „маршуту“, која пејзаж повезује са мртвом природом. И на којима је јасно реализована жеља да се у успешност њихових измишљених и имагинарних призора пресели: суморни, тамни и невесели свет свакодневнице. Са кућама и годишњим добима.

                Мора се признати да почетници, као и Лидија Ковачевић, на својим платнима увек више сликају околни свет за гледање, а мање за размишљање. И нагађање какав је он (свет) у ствари по себи. По њима и по другима. И шта се то загонетно крије од живота и патетичних фасада човекове куће/настамбе. Коме је пејзаж тело природе а боја треперење њеног ероса.

                У извесном смислу Лидија Ковачевић је с једним ликом женске стваралачке страсти сугестивно у томе успела. И себе препоручила осетљивом критичком људском оку.

Написано у Сомбору, 27. марта 2006. год.

Овај текст је објављен у каталогу самосталне изложбе коју је Лидија Ковачевић имала у ликовној галерији Друштва књижевника Војводине у Новом Саду, а коју је Зоран М. Мандић отворио у априлу 2006. године.