23. септембар 2017.

ПИСМО НИКОДЕМУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСМО НИКОДЕМУ

Некуд отиче наше море
Никодем
И ова пара над њим
није више фантазма
Остајемо само ти и ја и
она стара очева машина
помоћу које је правио дечије љуљашке
Да ли је почела да се распада
Никодем
Ја нашу раздвојеност болно осећам и
она ме подсећа на једно кретање
на путању мудре Елзе
због несреће коју је сама измислила
Извесно је Никодем да се то тиче и
нашег оца
на дну чијих провалија се збивала
наша сушта супротност
Ниједна светлост Никодем
не може ти прибавити ослониште
до оног са којег си распоређен
Овде сам као у духовом резервату
без илузија о нашем оцу и
имам још увек дечију љуљашку
која попут трагова очеве карикатуре
нараста у моје право место
Никодем пишем ти због неколико заборављених
симбола бивања и
сећам се врха оне трешње
са којег си хтео да угледаш бога
Но ти си ишчезнуо
у структури осетљивог понора
Никодем о неизвесности и неодређености
подучавао нас је отац
тврдећи да ће нас једино он извести
из ове непрозирне пустиње
Никодем да ли је и теби отац оставио
дечију љуљашку и
да ли ти уопште стариш јер
остали смо само ти и ја Никодем


(Песма из књиге Путник и његова невоља, Књижевни клуба Апатин, Апатин, 1976)

Нема коментара:

Постави коментар