ПИСМО НИКОДЕМУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСМО НИКОДЕМУ

Некуд отиче наше море

Никодем

И ова пара над њим

није више фантазма

Остајемо само ти и ја и

она стара очева машина

помоћу које је правио дечије љуљашке

Да ли је почела да се распада

Никодем

Ја нашу раздвојеност болно осећам и

она ме подсећа на једно кретање

на путању мудре Елзе

због несреће коју је сама измислила

Извесно је Никодем да се то тиче и

нашег оца

на дну чијих провалија се збивала

наша сушта супротност

Ниједна светлост Никодем

не може ти прибавити ослониште

до оног са којег си распоређен

Овде сам као у духовом резервату

без илузија о нашем оцу и

имам још увек дечију љуљашку

која попут трагова очеве карикатуре

нараста у моје право место

Никодем пишем ти због неколико заборављених

симбола бивања и

сећам се врха оне трешње

са којег си хтео да угледаш бога

Но ти си ишчезнуо

у структури осетљивог понора

Никодем о неизвесности и неодређености

подучавао нас је отац

тврдећи да ће нас једино он извести

из ове непрозирне пустиње

Никодем да ли је и теби отац оставио

дечију љуљашку и

да ли ти уопште стариш јер

остали смо само ти и ја Никодем

(Песма из књиге Путник и његова невоља, Књижевни клуба Апатин, Апатин, 1976)