НЕ МОГУ ДА ПИШЕМ ЛАКО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕ МОГУ ДА ПИШЕМ ЛАКО

Не могу да пишем лако

ни онда када сам сасвим сигуран

да могу да пишем

Не могу да не одустајем

од призора и фотографија

на које сам концентрисао сва

осећања

о нечему о чему бих морао без осећања

да размишљам

Збуњен песмом коју збуњујем

сопстевним постојањем и њеним непостојањем

Не могу као неко сасвим неважно Неко

да будем Нико

да му позајмљујем глас који неће имати

ни лице ни душу ни блатњаве ципеле

Не могу да пренесем са Неког на Никог

ужарену немоћ

Ужарена немоћ

ужаренија од лаве и тишине што ће пући

усред напрслог праска

не признаје моју моћ ни онда кад могу да

не могу да пишем

а не пишем

Ова песма је из циклуса „КРАТКЕ И ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ“ који је објављен у мојој књизи песама „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).