НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ

КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ

1.

Нисам никад написао песму

коју сам могао да напишем

Увек сам био на путу са другим

разлозима

Она је као Ђоконда лебдела у

ваздуху

 Мирис њених хаљина одвлачио ме је

устрану у сањалиште

Као да се бојала оловке

Одлазио сам у причу

Љубоморан због мириса њене хаљине

који је могао и друге да привлачи

Бојао сам се као и она оловке

Њен зашиљен врх крварио је на рањеној

хартији

у њеним и мојим плућима

Откуд толико крви у песми питао сам се

кроз уста главног јунака у причи

Ненаписана песма је ћутала

2.

Песник у ненаписаном постоји

најдуже

као жудња

као заборав

Тамо где престаје хајка престају и

написане песме

Кроз понор и светло поцрни у ноћ

Испред замишљеног сам песник

уместо стражара

и

дим негорелог сећања

3.

Песник

не распознаје радост загонетних

песама несталих светова

Радост је његово чуло

чуло жудње

чуло заборава

Његово трепераво говорење долази

однекуд и свој траг у невиду оставља

Видела се распрскавају у милионе драгости

у другост:

сенки, капи, пахуља, зрака, честица, одраза

разлика

4.

У написаном ненаписано је скрајнуто

Филозоф и слепи путник у истој

читаоници

некад и некуд окренути

Воз вечности никада не стаје на неважним

станицама

У важним књигама треба написати све о чулу

радости о

рано заборављеном реду вожње вечности

5.

Бешчулна техника ненаписане песме

у вагону Јесењина

њиме умазана немуштост

путује

Над убијеним песником

(над свим убијеним песницима)

бајке подижу сцену чију мембрану

неће проћи:

нацифрана негација, филозофија песме

издаја живог песника

Све је то једно непостојање

у високом искоку из памћења

из песме

6.

У причи сви причају

важни и неважни јунаци у говорничким двобојима

умиру на рукама речи

Речи лепотице иду из руке у руку

Никада толико неверних речи

Толико приче из ината

без повода

без увода у смрт

у

савремен суноврат низ литицу призора

(понора)

Мириси женски хаљина на барикадама

дочекују олује

Сломљеног срца логика напушта бојиште

пре пораза једних

пре пораза других

7.

Нешто увек недостаје

Песми

(можда неки мали квар – В. К.)

да би се одржао стандард који

захтевају речи

Не може се тек тако прећи преко

недостатака

који Песми гарантују несигурност

Али

недостатак мора да постоји

због трансплантације

унутрашњих органа Песме

За Песника су и те како сви органи

Песме

здрав и оболели

једнаки

Он узима у Песми колико му се даје за

Њу

а могући недостатак гура између Њених

редова

Гоји је

као што се гоји мрак

као што се гоји пепео

тамо где га одлажу на исто место

Зато увек недостаје нешто Песми

Њена витка линија

Рецимо

8.

Стрпљивији ће после пастирске написати

љубавну песму

у жару заноса узвикују патетични гласови

Тематске патње Песника

најсличније су вирусним инфекцијама

О угледању и такмичењу да се и не

говори

О лечењу

Неговор је као и Новоговор

подстичу један другог на опасности

понављања

Читав миленијум пева о смислу

смрти и љубави

 само понеки певају о слави

Смисао писања као да жели да добије

трку

Нема Песме у коју се он није увукао

нити метафоре коју није подмитио

Поезија је

време

дисање

понавља се

Невелика је тајна о њеном опстанку

9.

У ненаписано гатају Песници који никада

Нису написали Песму коју су могли да напишу

Уче друге неписању

10.

Не треба писати Песме које Бог не чита

(завршен цитат)

НАПОМЕНА

                Ова песма, како то истиче Саша Радојчић у свом „Поговору“, налази се у књизи стихова Зорана М. Мандића коју је београдско Издавачко предузеће „ПРОСВЕТА“ објавило 1997. године под насловом „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ и то у њеном другом циклусу насловљеном – „Дуге осетљиве песме“. За ову песму Саша Радојчић је истакао: „Кратко речено ова песма је одлична“. Иначе, Мандићеву књигу песама „Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем“ је као главни уредник и директор београдског ИП „Просвета“ потписао Чедомир Мирковић.