08. мај 2017.

СЛИКЕ ЗАНОСА И ЖИВОТНОГ СТАВА


                         Никола Таталовић са портретом Душана М. Мандића



 ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛИКЕ ЗАНОСА И ЖИВОТНОГ СТАВА

           За разумевање збивања у језгру материје на новим сликама, пејсажима и портретима, НИКОЛЕ ТАТАЛОВИЋА, познатог ликовног педагога и сликара који живи и ствара у Апатину, није довољно да посматрачева свест и предсвест осветле границу њихових гносеолошки усмерених веза, са одабраним пасусима филозофије природе и са оним поглављима из онтологије, као науке бића, у којима улоговано романексно живе приче о људском лицу, а које нас уче како да проучавамо, доживљавамо и усвајамо креације и радове њихових аутора, колико је важно да се, макар и приближно, докучи гносос, зрнце сазнања о томе – шта се дешава у том језгру. И како можемо бити сигурни у то да своју субјективну посматрачку слику не подмећемо тим збивањима, као нешто “објективно”. У том вилајету представа материје и њених космогонијских конструкција Таталовић, попут синестете, са ванредно развијеним чулом поетског наслућивања, пажљиво трага за одразима тајних дубина људског битисања, како оних које искључиво припадају сензацијама космичких размера и мена природе, тако и свеколиког сазнања које нам пружа субјективне увиде у понашања материје и непојмљивих сила у онтолошким и психолошким дубинама људских душа, а поготово оних, селектовано гурнутих, на огледала нестварног штафелаја.
            Најпре треба напоменути да се на Таталовићевим пејсажима мешају опажања разних чула чији низови највише припадају промишљању архетипа дијалектике светлости и таме и то кроз пулсације сложеног уочавања и регистровања пејсажне архитектуре природе, углавном везане за визуелни опус Дунава крај Апатина. У том контексту уочљиво је његово ауторско настојање и умеће имагинирања волшебног споја боје, звука и мириса, чије јединство инспирише посматрачево око на путовања кроз пределе уједињених чула и осећања различитих модалитета. Од оних која, вођена пловидбама са трпеза лука и пристаништа интуиције, проничу у лежерне дубине атмосфере призора, до пажљиво одабраних фокуса, који те исте призоре мапирају, емоционално их напајајући кроз истерски атлас географије и речник важних атрибута преко којих је Дунав “подигао” и позиционирао у Апатину једну од својих најлепших престоница боје, звука и мириса. Таталовић је своје пејсаже насликао са мером, која антологијски подсећа на праксу оних ликовних мајстора, који су реализам природе представљали кроз игру и логику светлости и сенки, колико “верно”, толико и предано у вођењу рачуна о структури слике, о атмосфери и перспективи изабраног предела у коме егезистира одређена просторна целина без ограда, ивичњака, граница и свих других лимита који би тај предео заклонили, или чак, оскрнавили језиком и рукописом фотографије. На својим пејсажима Таталовић је стао иза говора тезе о непостојању идеалних представа природе. На тим представама он се, попут Гистава Курбеа или Клод Лорена, прикључује и мишљењу о непостојању њихових испуњености идеалним светлом. Његов колорит је стишан, али и мисаон у смислу што кисту увек нуди чари чудесне експресионистичке збирке боја и њихових нијанси, тонова, валера, па и “празних места” из чијих застора и завеса светлост и тама успостављају дијалог, по узбудљивости, скоро једнак, оном који воде време и простор. И управо због прихваћања таквог мишљења иза основног излога сваког Таталовићевог пејсажа постоји и онај други пејсаж иза, или скривени пејсаж, са чијих партитура допире музика “безвремене вечности”. А, такве слике могу да сликају и гледају само они који владају слободом у себи и од себе, који знају да природа, као и човек, никада стално не постоји и не личи на себе. 
           Друга прича, или сага за себе, ове Таталовићеве самосталне изложбе су његови портрети. На њима је овековечен, један сасвим личан избор ликова за чију се персоналност Таталовић заложио, онако како су то из своје духовне перспективе чинили, често анонимни, средњовековни сликари на чијим се фрескама и иконама, као два бића, једна у другу, претапају мисао и слика. Са истих, пре свега психолошких, портрета извиру анфаси, профили и полупрофили препознатљивих лица привилегованих живих и покојних ликова настањених у интимној галерији Таталовићевог сећања и памћења. И управо кроз визуру рефлексија тих сећања и осећања Татоловић је настојао да репрезентује одређену особу и сачува успомену на њу и њену личност, али без употребе и служења са  примесама ликовних канона узвишене репрезентативности и патетизованих поза. На портретима Таталовићевих одабраника и отшелника, који метафорички личе на једну врсту изолације, као Сезанов атеље у Екс ан Провансу, колорит прави разлику доминантно се издижући и владајући над осталим ликовним елеменатима, који не гушећи, попут цртежа, испомажу имагинације у жанровском пољу портрета. Портрети: др Милорада Поповића, Душана М. Мандића, Рајка Чуле, др Ђуре Беоковића, др Младена Басте, као и осталих у низу од њих једанаест, ликовно су изнедрени виспреним психолошким, онтолошким, па и антрополошким,  читањима издвојених биографским персоналитетима, са вибрацијама носталгичних таласа меланхолије смештене у раскош боје изазване појачаним осећањем пролазности и ништавости свега створеног и још нествореног. А, такви портрети говоре о томе колико је неисказаног међу људима и колико је срећа и несрећа изостало без тога. Таталовићеви портрети су, у изевсном смислу, како је то волео да каже и реторички понавља француски филозоф и писац Албер Ками, њихове биграфије, свитци који на својим пергаментима сведоче о њима. И о томе колико је много тога изостало од оног сивог, слузавог и дволиког унутрашњег набоја, као начина претрајавања, те је, можда, оно неказано судбоносније од оног казаног.
            Без позивања на увиде у ликовну легитимацију НИКОЛЕ ТАТАЛОВИЋА, мора се признати да је он озбиљан сликар, сликар који је сам себи био узор за уметничко одрастање, човек, који је са неколико талената, као интелектуалац, друштвено-политички радник, отац, музичар и надасве ликовни педагог, уметник који је тражио себе у свету и свет у себи, човек, који је мудро следио заповест, или кантовски речено, максиму "Обради ваљано свој врт". Таталовић, пун ликовног и стваралачког самопоуздања, у врту на својим сликама, пејсажима и портретима, моћно шири свој животни став, став уметника, који разуме ликовни свет, и његову технологију, али много више поетику извора страсти, оно што, највеће и најлепше, произилази из заноса, из љубави, и пре свега из племенитости. Из метафизике, која израста из заноса, а никада не може постати основом судбинског мишљења и ставрања. У сликарству једнако као у поезији, музици, математици и, наравно, ликовној педагогији.


У Сомбору, 23. новембра 2011. год.     

БЕЛЕШКА О СЛИКАРУ

Никола Таталовић је рођен 1931. године у Дрежници у Лици (Хрватска). Припада најужем кругу најистакнутијих апатнских педагога и друштвено-политичких радника Општине Апатин на чијем челу се као председник Општине налазио од 1992. До 1996. године. Биран је за члана управних одбора Педагошког завода и Учитељског факултета у Сомбору. Био је председник Друштва педагога Војводине. Био је посланик у Скупштини СФР Југославије и члан Одбора њеног Просветно културног већа заједно са: Оскаром Даноном, Мешом Селимовићем, Младеном Ољачом и Александром Ђоновићем. Излагао је на бројним самосталним и колективним изложбама, а био је учесник и већег броја ликовних колонија и студијских путовања.





















Овај текст је објављен у каталогу самосталне изложбе Николе Таталовића коју сам 2011. године отворио у Ликовној галерији Меандер Културног центра Апатин поводом обележавања историјског јубилеја „Миленијум Апатина 1011-2011“. У истом каталогу је објављен и портрет мог брата Душана Мандића (1948-2007), рад (уље на платну) сликара Николе Таталовића.