СЕНКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЕНКА

                Сенка увек онако и онолико слободно пада са неког „узвишеног“ објекта, или субјекта на тле или под, у зависности од карактера и конфигурације простора у коме се затекне. Заједљивци и критизери је поредбено, па и метафорички, обично вежу за понашање љубави, по ком она – сенка, као и љубав, ако је у стопу прате неки од њених „објеката“ и „субјеката“ – све даља, а ако јој они окрену леђа, онда је она тик иза њих, као неодољиво неодвојиви пратилац. Математичари ће рећи да је то глупо поређење због чињенице што падање и „крстарења“ сенки, па и њихова поређења, припадају начелима и канонима Еуклидове геометрије, чак и оној нееуклидској коју је сликар Кирико позајмљивао у исцртавању ћошкова, бокова и страница града, које строго оивичавају улице и тргове на његовим сликама. Правници кривичари опет мисле да је кретање сенке, као и кретање врабаца у ритму цик-цак, последица казненог карактера, због њене (и њихове) бивше непослушности, илити радовања чину разапињања Исуса Христа на Голготи, а доушници је славе као „сестру заштитницу“:  ухода, шпијуна, агената и других љигаваца из каталога „фамилије“ гњида. На крају ваља поменути и мишљење по ком је сенка – цртеж, који се креће а који црта сунце под строгим створитељовим одобрењем и надзором.