30. август 2017.

ГЛАС КОЈИ ДОПИРЕ


                       
                 ЗОРАН М. МАНДИЋ

           ГЛАС КОЈИ ДОПИРЕ

                (Мала посланица о Њему и Диогену)

                Глас који допире до мене је
                мој глас
                он иде за мном и кроз пустињу
                не теши ме надом
                не замара причом о просветљењу
                не дира у мој руксаг напуњен књигама
                Он једноставно ходи мојим трагом
                не одваја се попут сенке
                бешумнији је од умрлог шума
                ни шум срца није му раван у пољу
                Нема другог гласа иза мене ни мисли
                која би победила моје убеђење о њему
                Он говори онолико колико траје моје
                суочавање са сабластима
                Мој напор да изнутра сачувам помирљивост
                духа
                слике које ми је још мајка брижљиво
                остављала
                Да се сетим
                пре него што иком пружим руку и кажем
                како ми је
                Мој глас слаже моје неизговорене речи у
                кацу језика   
       
               2.
               Не воле мој глас да чују
               Не трпе лојалност која ме чува
               Али
               увек су ту они који закерају
               пуцкетајући као електрични стубови крај цесте
               Моја суочења из пустиње поучна беху
               Брижљивија чак и од забринутости моје мајке
               од њене непоколебљивости за моје писање
               За мене не брини понављам
               Сећај ме се кад узмогнеш
               И не претварај се
               Ово ипак није песма о мојој мајци
               А и да јесте
               Куда би то мој глас без мене

               3.
               За мојим гласом кренуше
               кроз пустињу и прашуму
               уходе шпијуни и ловци на
               уцењене главе
               Велика награда се нуди за њу
               велика као глава шећера
               као она главица изнад Днопоља
               под којм ме мајка прижељкивала у капима
               росе
               Не дира у мој глас незнање и превртљивост
               ухода
               песник не треба свом народу
               ни свом гласу
               Он чува немир поколења
               као што људска крв до утрнућа алкохол чува
               Али гле
               ово ипак није песма о мом Брату
               А и да јесте
               Куда би то мој глас без мене

               4.
               О онима што се утркиваше ко ће пре и боље
               да ме изда
               мој глас ћути
               И не слутим
               Куда би то мој глас без мене


               2003.