09. август 2017.

ОДА ДЕЦИМАЛНОЈ СУШТИНИ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДА ДЕЦИМАЛНОЈ СУШТИНИ

Дунав је пастув на коме сам јахао
кроз свој пубертет
 галопирао пољима женског цвећа
које га је дотицало обнаженим грудима
жутим воћкама страсти међу
набубрелим пупољцима
црвеног одсјаја у плавим хаљинама зелене
неприкосовености трава
ускомешаних кретњама сићушног
становништва буба у борби за
очување покућства
залиха хране
На нестварном штафелају започео сам
портрет сунца
слику на којој у састављеном кругу
покушава да нас достигне у трку
претекне пред циљем увек даљим од себе
од своје децималне суштине
дигнуте на квадрат простора помноженог с
временом у праху
надувеног силиконском грозницом изгледа
заобљених коцки
скоцканих лопти
лоптастијих од најлоптастијих привида
окретања у месту
око себе
међу решеткама мембране која чува изнутрице од
упада уљеза и лопова црвеног пигмента из
сунчеве светлости
Нисам дао да ме претекне светлост
Не могу тек тако да показујем слике
које су пре мене настале унутра у мени
док сам у потрази за белином скупљао остатке
оног у непреокренутом виду
подупрто илузијама геометрије и симбола
престрашеног у времену које чак ни не шушти
несавијено линијом без костура


Објављено на страни 9. КЊИЖЕВНИХ НОВИНА Удружења књижевника Србије (Београд), број 1134, октобар 2006.