04. август 2017.

О ЈАВИ И ЗБИЉИ






ХАЏИ ДРАГАН ТОДОРОВИЋ

О ЈАВИ И ЗБИЉИ

Зоран М. Мандић: „Мали наслови“, издавач „Интелекта“, Ваљево, 2003.  

            Колекцијом кратких прозних записа, које је објављивао на страницама „Политике“ суботњег додатка за науку, уметност и културу, и са неколико стихованих форми утканих у такву мозаичку структуру књиге, Зоран М. Мандић је своје, претежно лирски интониране, вокације преточио у ниску драгуљних забележака о јави и збиљи, и, почесто, о личним распећима над индивидуалним и колективним стрепњама.
                Не прихватајући стереотипне форме као обавезујуће при исказивању строго индивидуализованог поимања и проживљавања света, и не пристајући да их међу корицама „Малих наслова“ ограничи једнообразним текстурама, Мандић је направио искорак из уобичајеног истовремено дајући нарочиту драж различитом и посебном... Неуобичајене форме су постале погодне и за визуелно комуницирање са пишчевим идејама, а неочекиване асоцијативне вибрације релације са којима ће записи у његовим „Малим насловима“ постати специфичне „мале књиге разговора“. Међутим, како оне нису сегменти који се читају као телеграфске вести, већ записи кадри да у тренуцима надахнутих осама постану дијалошки садруг, или опонент са добронамерним „другим ја“, онда и њихово прочитавање није инвентарисање пишчевих идеја, већ једна фина, и нарочито асоцијативна аура у којој и писац и читаоци имају заједничку тачку за размену позитивних енергија и добрих вибрација. Мандићеве добре вибрације реализоване су тако да не тангирају само обично лице свакодневног живота, већ и његову апстраховану величину. Имагинарне димензије инспирисане промишљањима осама као веома актуелним егзистенцијалним проблемима савременог човека, постале су посебне вредносне величине, јер својих сентенциозних валера садрже и друге ореоле, као што су поетичке имагинације, или, понекад и полемички интониране разгледнице временског неспокоја. Преводећи есенцијално на димензију филозофских, па потом на језик поетских релација, Мандић открива и оно што се у глухотном буку тишине и заглушујућим говорима слутње скрива, и што, као златоносно зрнце у мору разноразних наплавина, племенито светлуца.
                Не одустајући од самосвојствених промишљања и коментарисања конкретних животних ситуација, али и од мисаоних и апстрактних релација, Мандић свој концепт мале форме уздиже до нивоа у коме су оне вишезначне и нарочито слојевите пројекције света, заправо прави мали опоетизовани записи о суштини. Јер, стављајући филозофско у релације са сконцентрисаним и минималистички јасним концептом света, као и са посебним поетским, и, нарочито, са хармонијским и креативним опсервацијама, Мандић исписује и једну бајковиту књигу, која, понекад разнежена, сентиментална и тужна, понекад мудра, инспиративна и концизна, али у оба случаја књигу која је прави мали празник за све оне који у књизи траже своје и прво, и друго ја.


БЕЛАШКА О АУТОРУ
                Хаџи Драган Тодоровић (1951-2008) био је истакнути песник и књижевни критичар, који је живео у Пожеги крај Ужица. Године 2009. Књижевне новине „Свитак“ установиле су награду с његовим именом.
НАПОМЕНА
                Ових дана, занет потрагом за одређеним песничким, прозним и критичким насловима, које сам објавио с краја прошлог века, и миленијума, набасао сам у личној архиви на писмо које ми је, нажалост већ дуго упокојени, Хаџи Драган Тодоровић упутио далеке 2004. године, или прецизније 20.05.2004. г. Реч је о писму, у којем ми је Х.Д.Тодоровић послао текст његовог приказа моје књиге „Мали наслови“. Уз наведени текст било је прикључено и писамце следеће садржине:
„Зоки! Ово је текст који сам послао у „Политику“ Анђелки Цвијић. Надам се да си задовољан са њим. Срдачно. Драган“.

              
  И, ево, након тринаест година ја сам успомену на књижевно пријатељство и сарадњу са Драганом поделио на мом блогу www.zoranmmandic.bloospot.com