03. јун 2017.

НЕНАПИСАНА ПЕСМА ЈЕ ЋУТАЛА



ВЛАДИМИР ГВОЗДЕН

Зоран М. Мандић, Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем, Просвета, Београд, 1997.

            Већ сама реторика нове збирке песама Зорана М. Мандића Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем много говори о њеном тематском устројству: Не могу да пишем лако, Песма о мајци се не пише као песма о облаку, Коментар амбијента песме, Осетљиве песме, Предговор за љубавну песму, Поезија се пише руком … Песник у средиште пажње доводи песму и песника, стварање и растварање. Али, писати о песми, као и о било чему другом, немогуће је, а то готово не би требало данас помињати, без ироније. Мандић своје стихове организује по принципу полемичких  деконтекстуализовања баналних исказа о поезији и њиховог стављања у саме песме. Читамо у овој збирци да песник “не може да пише лако”, “да се песма о мајци не пише као песма о облаку”, да је “осетљивост живо стање поезије”, да се “да се песма о победнику не пише”, да је  процедура поезије једнака процедури игре” … Субверзија ироније од наслова до последњих стихова који предочавају незамењиву тишину овладала је овом збирком, а читалац је тако ухваћен у замку сталних укрштаја познатог и непознатог, баналног и озбиљног. Уосталом, ако песник у толикој мери обоји том најчешћом фигуром вербалне комуникације, он говори против теорија о добичноме језику, доводећи га,  у споју са слободним стихом и наративношћу, у полемички односса поезијом узвишености, метричког савршенства и, врло често, савршене прозирности. Тражећи место песник га, кроз иронију која увек станује другде, постепено осваја, али и кроз самоиронију губи.
                Одакле песник да ствара песму када су у чежњи  за новим освојени многи положаји, заузета многа дуго брањена подручја, предмети и осећања посматрани из најкарактеристичнијих углова. Како, у атмосфери жудње за изненађењем, за особеним, препознатљивим тоном, истргнути песму из контекста поезије, како освојити сопствено место? Мандић потврђује да је свест о могућим питањима најбољи пут до одговора, Отуда су песме у овој збирци у толикој мери обележене порицањем и песимизмом. Реторика порицања превлађује  и из ње се гради особени вид напетости. Стално између, у дилеми, песме сведоче о једној неодлучивости, готово нужној у самом чину писања. Прва песма у збирци (Не могу да пишем лако) сведочи нам о томе својим говором о моћи и дужареноје немоћи писања, а двоструком негацијом оставља у дилеми: “ не могу да пишем /а не пишем”. У песми Не поносим се писањем песама присуствујемо укрштају самоироније и песимизма: текст је рана, али и као свака друга рана, песма је игра као свака друга игра.
                Мандић у својој најновијој збирци, као и у претходнима (о чему најбоље сведочи избор Саше Радојчића из шест Мандићевих збирки, објављен 1966. Под насловом Цитати и друге песме), користи бројне модерне и постмодерне трагове, претпоставке поезије и културе уопште. Он и надаље укршта, а можда у овој збирци и најизраженије, проблем књижевног живота и егзистенције, општа места и узвишене теме, насиље и баналност именовања. Дискурзивност, иронијско- критички отклон, таутолошки говор, наративност, присутни су у овој збирци. Њена особена целовитост изграђена је на мотивима песничког стварања, односа поетског текста и света, због мноштва трагова које у себи носи, преслика једног трагања, неисцрпљеног и неизрецивог –Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем.
Објављено у часопису ПОЉА, број 409-410/1998. Нови Сад  
Текст написао:              

Др Владимир Гвозден (1972), доцент на Одсеку за компаратистику књижевности Филозофског факултета у Новом Саду. Аутор књига Јован Дучић путописац и Српска путописна култура 1914-1940. За коју је 2012. Добио награду Лаза Костић Међународног салона књига Новосадског сајма.