28. април 2017.

СТВАРИ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

СТВАРИ

Текст непознатог аутора пронађен на обали мора
у сенци стабла ћутње, под крошњама тишине

                На месту стајаше: ако је храм –архитектура, поезија – говор ћутње у чежњи, нарација – проза, а писање (као и дисање) – чин вере у сенци мртвих богова, онда су ствари оно што непознати аутор записа у сну.
                Ствари су божији изум које језиком мртваца говоре ником и себи. Иако раде по законима које су људи измислили ствари су непријатељски орјентисане према људима. Оне су можда индиферентне према себи, мирне према унутра, али према човеку нису, нису му пријатељи. Након додира било које ствари човек истовремено осети неподношљив бол у ножним прстима.
                Ствари падају због силе теже, другим речима зато што падају. Сила је у стварима, не изнад, иако је радо замишљено одвојено. Све је у стварима пријатно и себи довољно, у себи затворено – све што је изван ствари, одвојено је од свега. А све што је одвојено од ствари – одвојено је и од ауторства, чак и од градитељства. Ако смо изван онда смо то на сопствени ризик и сопствену несрећу. Ствари не праштају.
                Ствари су мртве и стога вечне чињенице живота.
                Смрт је правило – живот је изнимка која потврђујући себе потврђује правило. Мртве ствари су заслугом човека проходале и проговориле. Човек зато ћути и мирује, све више, а кад проговори, обраћа се стварима – роботима, стварима – компјутерима или људима – стварима. (Сви велики истраживачи или неимари смисла у тренуцима највеће истраживачке саборности и менталне присутности о свеобухватном – нису говорили) Говорити значи прихватити, учествовати, веровати без доказа. Говор је пустоловина. Говор занесен собом, говори себе, и за себе. Речи нису довољне себи, нама још мање. Понешто о томе налази се изван ствари у поезији.
                Оживеле ствари (машине, компјутери, роботи) - све су то карикатуре живота, гротексне претоходнице смрти.
                Ствари су освојиле свет. Проширивши власт над стварима човек је сузио сопствени простор: ментални, егзистенцијални и емоционални. Дарујући свој глас машини, а адресу компјутеру – изгубио је човек говор, убрзавајући помицање – укинуо је ходање, оживљавајући мртво – умртвио је живот.
                Ствари су међусобно у физичком и метафизичком дослуху, идеално се подносе и кредитирају. И демони у њима скривени добро се слажу и сарађују. Човек – то је њихова забава, предмет изругивања, жртва, потрчко.
                Човек је ствар за ствари у свету у ком су оне староседеоци (урођеници, нађоши), а човек гост (дођош). Да би се остварио човек се мора постварити.


Из књиге Мали наслови : бестидне беседе, друго допуњено издање, Интелекта, Ваљево, 2008.