14. јануар 2017.

NAJEZDA FESTIVALSKIH KIRBAJA



ZORAN M. MANDIĆ

NAJEZDA FESTIVALSKIH KIRBAJA

(Mala priča o velikom Sioranu)


            Vreme u kome živimo sve više je talac najezde festivala. Poslednjih godina,poput virusne groznice, festivali, u Srbiji niču, kao pečuke posle kiše, od seoskih poljana do glavnih gradskih trgova. U njihovu mrežu grupice samoproklamovanih “veličina i vedeta” bahato uvlače i razvlače poeziju i prozu, a sve to uz garniranje dodelama brojnih novoustanovljenih književnih nagrada. Pri čemu se nagrade dodeljuju tzv. velikim, ili čak najvećim, inostranim autorima. Naravno da  posle brojnih festivalskih vašara kreću uzvatne posete organizacionih lidera, predsednika i direktora - zemljama iz kojih su dovučena njihova tzv. najveća književna imena, dok se potom računi šalju gradskim, pokarjinskim i republičkim sekretarijatima i ministarstvima za kulturu. I sve to ne bi bilo tako strašno da se festivalske parade ne održavaju pod «firmama» i tendama društava i udruženja književnika i pisaca. A, zbog tako velikog rasipništva ta ista društva i udruženja ostaju bez novca koji bi mogli da troše i drugi njihovi članovi, posebno oni iz senke. Poznata je istina da se za organizaciju samo jednog festivala, recimo poezije, traže od države sredstva u iznosu od dva-tri miliona dinara i da ti iznosi planu za dva-tri dana sve ružnijih festivalskih fešti, kirbaja i krkanluka. Nakon festivalskih groznica organizatori tradicionalno, i to horski, uzimaju na  napadački nišan državu i njenu političku  infrastrukturu, kritikujući sve i svakoga zbog činjenica da su ostali bez i jednog dinara u preostalih 360 dana godine, tako da nemaju para, ne samo za redovan rad svojih društava i udruženja, nego ni za servisiranja računa za komunalne troškove i potrošenu struju. I, ko je taj, pitaju se poreznici Srbije, ko će jednom da stavi tačku na sve to i  autoritativno okonča rasipničke igre bez granica. Alavost festivalskih izumitelja i organizatora prevšila je svaku meru, pogotovo što se svi njihovi programi odvijaju u strogo zatvorenim krugovima. U krugovima “demokratski” ne cenzurisanih selekcija učesnika i laureata i njihovih nastupa, samo, po pozivu. Na srpskim književnim festivalima najuočljivije su grupe privilegovanih stalnih učesnika, od kojih mnogi liče na jadne ponavljače u školama.  Čemu onda svi ostali pisci bez privilegija – jedno je od logičnih pitanja, koja u siromašnoj savremenoj Srbiji ne postavljaju samo njeni poreznici. Isti oni koji plaćaju i trpe direktore manifestacija od nekoliko dana, a posle kojih i dalje dobijaju pristojne plate, iako ništa ne rade, niti imaju šta da rade.  Da li i oni imaju neka ekonomska prava u ujdurmama i  simpozijskim kolima i okruglim stolovima, koje kreiraju njihove vođe. Iako, smo odavno prestali da učimo od Starih Grka, vreme je da se vratimo na karaktere načina njihovih proslava. Vreme je za odvažno odupiranje “kulturi” koja projektuje i produkuje nekulturu bahatosti u funkcionisanju mehanizama dodela privilegija i povlašćenih statusa. Vreme je da se na skupštinama pisaca više ne mogu birati «vođe» i po njihovom diktatu njihovi upravni odbori, a da na tim  izborima ne prisustvuje manje od polovine (50 + 1 odsto) njenih članova,  kojima je jedini spas u poštenom tajnom izjašnjavanju i glasanju. Virus festivalskih groznica nije ptičji grip, pa da se njegov epidemijsko-pandemijski nalet, ne može zaustaviti. Rešenje je situirano u metodama efikasnih eliminacija alavih festivalskih vođa, njihovih slugana i pomagača. Za kraj treba se setiti šta je sve podrugljivo mislio, filofski i ironički napisao veliki Emil Sioran o: nagradama, intervjuima, ordenima, akademijama i privilegijama. Živeo je Sioran skromno i tiho, hranio se u studentskim menzama Pariza, živeo u potkrovlju, a jedino prevozno sredstvo mu je bio bicikl... Nije imao čak ni nacionalnu penziju koju danas u Srbiji uživaju mnogi neostvareni «stvaraoci» - kalankusteri, koje niko ne čita, dok oni jadni, nažalost, ne čitaju Siorana.