ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПЕСМА
(О једињењима и сједињењима неопажености)
Никада ми није било јасно шта
је теже: смишљање или рађање песме. И, ко више пати: мој збуњени ум или језик
по коме су с ормара попадали позамашни тврдо укоричени речници. Једном сам
језик затекао са масницама на лицу и свог уплаканог, у дубоким сузама. Застидео
се када ме је угледао, јер сам му вероватно личио на филозофа са прегршт
припремљених питања у полуотвореним устима, која сам желео да му поставим.
Питања, која су требала да обухвате све о животу песме, од њеног зачећа па до
њене сахране. О њој као најомиљенијој језиковној бројаници од чијег се издавања
у привремени закуп језик скромно издржавао. И, то без обзира на проценат финоће
ћилибара од кога су је анђели штитоноше светлости израђивали.
Убијале су ме у памет те
нејасноће, нарочито када сам међу њиховим танушним прстима, с времена на време,
на путу, од „празног“ до „пуног тренутка, откривао присуство музике, како се
скрива у себи и међу инструментима око себе, који су је као телесна гарда
окруживали. А, већ тада знао сам да у понорима нејасноће треба да почнем да
пишем сасвим: другачије, новије и непокорније песме. Песме неталачке. Песме,
које нису теорија, граматика и правопис. Песме, које ће одлазити, само, код
запета на пиће, или по какву позајмицу, док из њих не проговоре звуци:
другачијих, новијих и непокорнијих речи. И њихових другачијих мелодија и
ритмова. И, када сам већ хипотетички истакао феномен те „непокорности“ сетио
сам се да је неко од руских „октобарских“ песника написао да су песме „дуге
цеви“, које смрт шаљу у смрт, док се из „уста“ музике чује звук: т-тт-ттт, који
јој открива лице од свиле. У коју се умотава када се покрива и одлази да пије
чај са уплаканом незачетом песмом.
Мене на такве чајанке нико није
позивао. Остајао сам као уклет у загрљају нејасноћа, незнајући колико и оне
пате. Колико им је жао због мојих неоплаканих мука са песмом, која се с
метафором развија у „дугу цев“, некатодну, руског „октобарског“ песника. Можда
сам баш због тих изосталих позива журио да изађем из поетике своје збрканости,
из свега што сам погрешно упамтио код Ничеа и Кјеркегора, или, пак код Умберта
Ека и Барикових књижевних варвара. А, пре свега, да је неопходно имати
одступницу од стварности, али и од маште; оголити реч, писати неречима,
становати у фикцији, у улици без имена и броја на вратима собе у којој: спаваш,
једеш, бријеш се и гледаш, као припрости занатлија, акционе и трилер филмове.
Укојој не живиш са историјским насиљем, са љидима, који, као инсекти, беже од
профаних „сапуница“ историје, која се догађа сваки дан, пре подне, после подне
и увече. Зато сам, ваљда, и успео да запамтим оно с чим ћу, као са изјавом, али
недефиницијском, започети наредни пасус у овом тексту.
Песма се дешава сваки дан и то
је необјашњиво дешавање са идентитетом без: алузија, асоцијација и прецењених
метафора. Песма моли да се у њеном читању не повезују ствари са којима она није
у никаквој вези. Песма жели да остане неопажена, да живи у ваздуху, као кисеоник,
или азот. Једино што јој је потребно јесте сродан песник, који ће имати дар
кога ће јавно избегавати да би и он
остао неопажен, јер само неопажености могу да се сједине, као кисеоник и азот у
ваздуху, или водоник и кисеоник у води. Али, све ово, овако написано, нема, ама
баш никакве, везе са Маркесовим „здравим разумом“, који по њему, вероватно у
његовим романима, „суди“ стварима датим од других чула. И других опреза
наслеђених од обичаја и правила понашања цивилизација које су готово „пукле“ у
овој дигиталној епоси.
Нема коментара:
Постави коментар