МАЛА МЕСТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАЛА МЕСТА

            Мала места су као ћораве кутије у којима живе слепци. Људи се у њима међусобно не препознају ни после упознавања, а пристајали су да се дневно и по неколико пута рукују, као стари добри кафански познаници. Таква места, која, попут каквих опаких бегунаца, чуче у запуштеном грмљу, поред својих река скоро да се и не виде од бројних: апотека, кладионица, адвокатских канцеларија, нелегалних уличних пијаца, познатих као ћошкаре, и самопослуга великих и надмених трговачких компанија, које у њима пласирају робу сумњивог, углавном лажног, квалитета.На њиховим улицама све је мање људи, осим данима када пензионери хрле да на шалтерима банака плате рачуне за струју и друге дажбине. Млади су давно напустили њихове тргове и своје домове отиснувши се у растрзани и добро „нагњечени“ бели европски свет. У потрази за било каквим, али сигурнијим, ухлебљењем, без бруталних понижавања „да раде читав дан, од јутра до мрака, за шаку долара“. Мала места, чак и када имају своју реку, не могу ништа велико да ураде. Углавном све се своди на, пред какве локалне или шире изборе, асвфалтирање по ког атарског пута, или поправке јавних чесми, које углавном служе као споменици давно прошлом здрављу и незагађености пијаће воде. Мала места не личе ни на „чистилишта“, а камоли да се географски рубрицирају по топонимима „раја“ или „пакла“. Са њихових времешних кућа одавно су, после обилнијих киша, почела обрушавања трошних фасада и пропалих кровова. Од свих радости данас су за мала места највеће оне када им неке филмаџије траже дозволе за снимање некаквог документарца у њиховом атару, јер после тих снимања њихову муку могу да виде велика места, која још увек успевају да се, како-тако, одбране од навала којекаквих пропасти. У ћириличном издању једног речника топонима записано је да мала места највише личе на тарабе и плотове њихове велике браће и сестара.