ПОМИРЕЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОМИРЕЊЕ

(Неиспричана прича о историји)

            Није непознато да су крајности саме по себи супротстављене. Некада до мистериозне тачке кључања бесмисла. Када се све суноврати у амбис пропасти: симбола, обичаја, мандата, статуса или форми. Рад супротстављености крајности је неописив. Не подноси језик, а камоли његове стилске фигуре.

                Иако, звучи парадоксално помирење као феномен често је лек којим се оболели смисао да излечити. И, то смисао као нека врста природне везе коју у своје парадоксалије увлачи склад, односно насиље склада. Склада, који нарцисиозно увек трага за собом. Опкорачује своју фигуру. Својом сенком. Мањкавошћу тесног простора у који је смештен непромисливом вољом. Највишом вољом, која је pater familius свих воља.

                Обичном људском оку некада није доступан смисао тих слика гестова воље. Али, то исто око усред те смислене недоступности до перфекције уочава призор и претвара га у слику. На једној од њих, коју брижно чува у свом албуму љубоморе је полица у продавници мешовите робе код попа, напитака и кућне хемије у маленом подунавском градићу. Градићу евроизоване акционарске моћи оних који су радили док су други испијали њихове производе.

                На истој полици две минералне воде: Вожд Карађорђе и Књаз Милош. Два непомирљива тренутка једне историје. Историје једног одважног народа, који се никада није плашио своје судбе супротстављања. Чак ни у тренуцима кад кум куму одсеца главу да би је потом испуњену сламом послао својим наручиоцима зла. У Стамбол. Међу остатке насилно угушене Византије. У тренутку када се потомцима Византије испира памћење. Пале домови. Руше гробови. Уништавају светиње и храмови.

                Помирење, помирење... Као да однекуд допире глас са том сићушном невином речцом међу горопадима свирепих парадоксија. Историје. Вере. Света. Кумства.

                И чак се филозофи не мире са дубином пошасти непомирљивог плебса, и то оног највиталнијег који на границама Трећег миленијума пије и опија се. Час вождом Карађорђем. А, час лукавим књазом Милошем. У оба случаја мехурићи газираног пића излећу као противавионска одбрана. Као молитва Свевишњем да поништи неке исходе. И ствар врати у пређашње стање. Помирљиво по себи свом складу.