ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЖАЛ ЗА ОПИСОМ МОГ ДОЖИВЉАЈА ДОН КИХОТА
(Скица за портрет проширеног „малог наслова“)
Још од гимназијских дана спремао
сам се да напишем текст у ком бих на срдачан и непровокативан начин описао искључиво
мој доживљај велеумног племића Дон Кихота од Манче. За ту акцију био ми је
потребан мир од неколико година, а можда и више, у ком бих растерећен дневних
баналних и досадних обавеза, натенане, с оловком у руци и подебљим блоком
хартије при руци, поново прочитао оба дела романа Мигела де Сервантеса у чијем
наслову стоји име једног о најпознатијих и најконтраверзнијих ликова светске
књижевности. Наравно, да сам пре започињања те читалачке авантуристиче акције,
направио прецизан, илити, акциони план, који је подразумевао да паралелно,
прочитам и неке друге књиге, а међу њима, пре свега, ону у којој је Карл Густав
Јунг изложио своје учење о типовима личности и њиховој класификацији. Наравно,
да је то био преамбициозни читалачки захват близак онима у које када се једном
уђе веома је тешко после изаћи из њих са обављеним послом. Знајући себе да сам
у читању увек трагао за другачијим читањем пуним непрозирних паралених
завиривања у друге књиге, одлучио сам се да текст о Дон Кихоту сведем на дужину
једне новелице, каква је изгледала она, неког непознатог аутора, због које су
Сервантеса његови савременици оптуживали да се добрано, чак плагијаторски,
послужио идејом и текстом те новелице. И, одмах на почетку овог писања, да
истакнем да сам ја у њему желео, пре свега, да пишем о лутајућем витезу Кихоту,
а не о његовом биографу Сервантесу. У извесном смислу сам се одредио да из те
причице искључим ликове: његове имагинарне љубави Дулчинеје од Торзе, његовог
штитоноше Санча Пансе и његовог коња Росинанте на којем је јахао на „путу
среће“ кроз узбудљиво читалачко поље светске књижевности. У том заносу
одређивања према себи и наспрам велеумног витеза од Манче, као да сам желео да
Дон Кихота очистим од подругљивог света, кога више, не само, да нема, него га
нико и не памти, као што људи, писци и читаоци у протоцима времена историја
библије, фикције и читања не памте јунаке можда и веће од Александра
Македонског и Гаја Јулија Цезара. У том „(о)чишћењу“ схватио сам да сам у „жалу
за описом мог доживљаја Дон Кихота“ више писао него ли читао. И да не претерам
са дужином овог „малог наслова“ одаћу вама читаоцима тајну, да сам веома брзо
напустио читање књига Карла Густава Јунга, али који ми је помогао, да у писању
моје књиге, која је са Дон Кихотом, као окидачем, настајала под насловом „О
мени, о Дон Кихоту и о алузији“, да у онтолошкој структури Дон Кихотове
личности препознам укрштај свих доминантних ставова, илити, оријентација помоћу којих је и настало
његово, Јунгово, учење о психолошким типовима и њиховој класификацији. Речју,
за мене, наравно за мене опчињеног Дон Кихотовом мисијом у светској књижевности
– Дон Кихот је био психолошко и филозофско оличење синхразије, илити мешања,профила
Јунгових психолошких типова у његовом карактеру, како према доминантном ставу
либида, тако и према доминантној оријентацији психичких фукција, па је, ваљда
зато, Дон Кихот у мојој свести постао истовремено, као екстравертни и
интровертни: интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип, који
је дозволио да се његов живот претвори у живот алузије, а да он у том животу
наступа као непревазиђени „шампион“ Пирових победа сатканих од метафора,
асоцијација и митолошких алузија. Зато, о мојој донкихотовски читању насталој књизи „О мени, о Дон Кихоту и
о алузији“, највише „капитала“ је на рулету „малих наслова“ стављено на поље
„пута среће“ и жеље да пишући увек напишем, углавном мале текстове, илити,
„наслове“, који имају другу идеологију, као она новелица „непознатог аутора“
због које су оптуживали Сервантеса да се с њом противправно и књижевно
неморално послужио.
МОЛБА
МОЈИМ МОГУЋИМ ЧИТАОЦИМА
Молим моје могуће читаоце да ми
„опросте“ што сам овим „жалом“ пробио „звучни зид“ краткоће мојих малих
наслова, па сада овај за који се извињавам, на кривудавом путу писања од
непознатог аутора, преко Сервантеса, до Карла Густава Јунга, личи на велелепни Кинески
зид кога због његове дужине ни један писац није прошао од почетка до краја.
Због тога, ваљда и ваља писати, само другачије текстове, без узора, хипотека и
других терета и мустри. Иначе, „непознати аутор“ је за матрицу лика у коме
Сервантесов Дон Кихот јаше и јуриша на ветрењаче, узео једног врсног правника
који је у недођији своје алијенације, илити, отуђења, живео на „поседима“
почетка стварања света књиге, бриге и лиге дела писаца апокрифа.
У
среду, 6. децембра 2017. год.
*Пост је илустрован фотографијама радова академског вајара Душана Рајшића из Лазаревца.
Нема коментара:
Постави коментар