ЗОРАН М. МАНДИЋ
ЦРНА ЧОКОЛАДА
(Осврт на једну од краљица империје
слаткоће)
Иако
је чоколада, или чоколадно пиће, један,
ако не и највећи, бисер у посластичарској уметности, морам одмах с почетка овог
текста да признам да нисам компетентан да теоретски о тој уметности „судим“,
или, пак вреднујем на „семафору“ укуса неке од њених резултата. Али, оно што
могу и што неоспорно припада слободи говора и писма мојих „малих наслова“
ситурано је у чињеницама мојих веровања и убеђења да су у редовима тог
посластичарског бисера, и то са највишим „официрским“ чиновима, њихова
величанства укуса слаткоће: мед, цимет, жути шећер,марципан, кокосово млеко...
У тај фасцинантни „официрски“ клуб такође улази и какао из кога се чоколада рађа
као свети гласник укуса са магичним одразима опчињавајуће слаткоће, па чаки и
онда када се у њен идентитет меша какаова „слатка“ горкоћа.
Посебно поглавље у Историји чоколаде отвара се појавом њене црне
верзије. И управо тај њен колористички „изотоп“, диригован другачијим хемијским
саставом, навео је: песнике, есејисте, историчаре уметности, ликовне критичаре
и филозофе примењене уметности да црну чоколаду сврстају међу метафоричка чудеса
каква су: кип црне Богородице са црним Богомладенцем у њеном наручју, чија се
једна од верних реплика налази у римокатоличкој цркви Узнесење Маријино у
Апатину, Маљевичева слика „Црни квадрат“, бескрајна лепота црног бисера и
магична тамност Црног мора у које се у близини румунске Констанце улива њен
речни великан Дунав. У том „посебном поглављу“ дуговеке Историје чоколаде, на
разним „живим“ и „мртвим“ језицима, постоје разне приче о њеној „црној ћерки“
са ризницом магнезијума, калијума и других вредносних састојака у себи, који употпуњавају
квалитет и савршенство задовољства људског, умног и телесног, духа, културу
његовог укуса и интезитета врхунског осећаја слаткоће, а која је чини још
богатијом и супериорнијом. А, они, којима је, из здравствених разлога, „суђено“
да искључе из употребе у исхрани све слатке намирнице, с правом, када се поведе
реч и о чоколади, цитирају изреку Франца Кафке – „Уходим је да је не бих срео“.
Илити, да се нашалимо – да не би, ако би
се тај „сусрет“ догодио, имали посла са прикључењем на синтетички инсулин.
Нема коментара:
Постави коментар