ДОЗЕР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОЗЕР

                Дозер, или чуваркућа за лекове је пластична кутија са кровним заштитним поклопцeм на коме су исписани називи седам дана у недељи. У њеном провидном трбуху је двадесет и једно спремиште или поље, исте запремине,  међусобно подељена, или одвојена непровидним преградама у која се стављају лекови, према прописаној терапији. Преписани лекови се углавном  пију три пута по једном дневно пре или после јела. Последњих година дозери за лекове су осваремењени дизајном и додацима у ликовима тајмера и секача за таблете. Дозери за лекове, као примери из породице практичних предмета, синонимски називи су и за предмете који се користе за справљање разних пића познатих као коктели. Овај увод, на почетку текста, а једног од мојих нових „малих наслова“, није у функцији исписивања портрета још једне од физичких и метафизичких појава, или приказа, с којима се деценијама бавио мој списатељски ум. Често у форми неуспелих покушаја, а понекад у лику апсурдног веровања да су моји „мали наслови“ есејморфне причице о анђелима заштитницима божијих поседа. У том апсурдном веровању и родила ми се идеја, да ли то беше у сну, да напишем „мали наслов“ о једном од најпрактичнијих предмета историје моје, али и неких других, болести на чијим корицама испод мог имена и презимена, у рубрици „дијагноза“ пише – инфаркт. То је онај исти предмет, који је и електронски заведен на Десетом одељењу Института за кардио-васкуларне болести Војводине у Сремској Каменици. Тамо где сам у извесном смислу схватио колико су људи, док су били здрави, истовремено били заробљенички и лакомислено распршени у глупим илузијама о вечности, беспомоћни да схвате колико су увек себи били најјефтинији; колико нису разумели да оно „што је од нечега више углавном је увек од потребне конкретности мање“. И управо размишљање о дозеру, илити дозатору за лекове, који ме чува од њиховог непијења, навело ме је да проверим коефицијенат сопствене емоционалне писмености, како бих дошао до података о томе да ли сам више живео или умирао без љубави. Без љубави оних, који нису стигли да ме воле. Без љубави оних који су на сцени мог песничког позоришта, уместо у Шекспировим и Јонесковим „комадима“, играли и глумили ликове из мојих „малих наслова“. Не знам, заиста не знам, како се у том позоришту уденуо и „дозер“ омиљена сигурна кућа анђела заштитника „божијих поседа“. И таблета које морам сваког дана да пијем, да не бих заборавио оно што ме чека да напишем, што ме отвореним очима, нетремице гледа да се сетим и њих ненаписаних редака.