АРХИВ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АРХИВ

(Скица за портрет скупљача прашине)

            Архив није: музеј, збирка, галерија, спомен соба, или остава у формату депоа, а ипак је све то, чији се код значењских поседа може објединити, или подвући, под заједничку именицу – сећање. У архивима се могу пронаћи, или ископати невероватни подаци о деловима времена, рецимо у ком су живели истакнути „торбари“, илити „руксаши“, и они који су стално имали при себи некакву путну торбу,из времена када се на њене моделе, још нису стављали точкићи да би се лакше, вукући, преносили терети, који су у њу стављани. А, „торбарима“ су се, у ствари, називали песници, други писци и уметници, који су увек, попут каквих дежурних лица, били тамо где се нешто делило: привилегије, награде, намештења, унапређења, национални ордени и пензије, контакти, па чак и са ђаволом, ако је то одговарало подизању њиховог рејтинга. Архиви су, у извесном смислу, постојали и као „скровишта“, у која су се, поред спискова „торбара“ и „руксаша“, одлагали многи писани документи, као што је књига римског цара Светонија о првим римским царевима, а, по њему, у тој историјској групацији било их је дванаест, од Јулиа Цезара па све до Домицијана, или као што су записи о разним јавним и тајним друштвима и службама, за које су чланови царских породица у старом Риму били ослобођени сваке добне границе, интервала и редоследа. Трагови на архивским документима сежу из најразнијих праваца и смерова човековог постојања са рејтингом,или без њега. И, нема на земаљској лопти, освештаној светлом и кисеоником, ни једног јединог човека о ком не постоји неки документ, ситуациони досије, или пак фотографија на којој је забележено да је он у нечему непрописно ухваћен. У „океанима“ фасцикли, регистратора, „ћоравих“ и запечећених кутија и фиока похрањена су „мора“ бележака писаних различитим „отовореним“ и „затвореним“ (шифрованим) рукописима, видљивим и невидљивим мастилима. Многи од изучавалаца  алогоритама, улога и функција архива не знају да ни један податак из архива из ранијих времена није могао да нестане, побегне, или да у евентуалном немогућем бекству, умакне својим потерама.Та тврдња темељи се на историјским сведочењима архивара, који су попут Темплара, били организовани у добро обучене потере и казнене формације, који су својим одмаздама и бестијалним насиљем над похватаним бегунцима штитили интегритет, ауторитет и углед архива, пре свега, као божје меморије. За веровати је да је са архивима и данас, у готово нестварном узлету језика и енергије дигиталног времена, исто такво стање, односно да им је загарантована апсолутна сигурност егзистенције конспирације, те да су архиви безбедни, као најбоље чувани западњачки затвори и мучилишта. Чувари архива, по нагађањима неких историчара, личе на харуспекса, етрурског свештеника-гатара, који из необичних природних појава, а посебно из утроба животиња (срца, плућа, јетре) тумачи вољу божју. Катон Старији се о њима с презиром изражавао. „Чудим се, казао је он, „како се могу срести два харуспика да се не насмеју“? У тајним друштвима данас архиваре највише пореде са преторијанцима-гардистима са којима заповеда невидљиви преторијански префект. Да није архива, на једном месту Сократ каже, свет би утонуо у још веће безнађе необавештености, а што би битно угрозило суверентитет знања и сазнања о сваком божјем рабу понаособ. Чуди ме да мудри Сократ, па и Светноније, нису у феномену “архива“ препознали метафору за време, из ког још нико никада није побегао.