PRIČE O ČINJENICAMA I MIRISIMA ŽIVOTA

ZORAN M. MANDIĆ

PRIČE O ČINJENICAMA I MIRISIMA ŽIVOTA

(Biljana Benić: OSTALO JE JOŠ MALO DUŠE, Književna omladina Srbije, Beograd, 2012)

                Teško je opisati iznenađenje koje me je osvojilo nizom nedoumica nakon što sam pročitao rukopis od dvadesetak kratkih priča Biljane Benić, prvog dobitnika književne nagrade „Miodrag Borisavljević“ Kulturnog centra Apatin, koje je ona, koliko smelo, toliko i hrabro podvela pod zajednički radni naslov – Ostalo je još malo duše.

                U sferi književnih tkiva takva iznenađenja najčešće pripadaju situaciji u kojoj čitalac biva zatečen na granici između tela teksta i skrivene piščeve namere da istu oslobodi od temperature zagonetnih predloga za promišljanje ispričanih poglavlja i celina, ali međusobno razdvojenih i razvejanih poput zapremina brojnih soba u lavirintu sadržaja neke velike kuće sačinjene od niza: spratova, hodnika, nameštaja, prozora i odraza njihovih asimetričnih detalja. Naravno da svako čitanje rađa problem u smislu odupiranja postavljenim „zamkama“ na koje pisac uvek računa, kao na neku vrstu ispomoći za prihvatanje, ili odricanje, uloge smisla u „džepovima“ etika i estetika preostalog životnog i stvaralačkog vremena, a u koje pisac nesebično, ravnopravno i rado ulazi zajedno sa svojim čitaocima. Pogotovo ako su obe strane, i piščeva i čitalačka, približno saglasne u tumačenju kompleksnog pojma i mitologije duše, i njenog sudbinskog „partnerstva“ sa telom, koje se uvek, u svakom čoveku, misteriozno uzbuđuje i plaši, plače i sumnja u postavke kretanja uzroka i posledica iracionalnih tokova i mandata trajanja, opstanka i smrti.

                Okosnicu ove zbirke, sa dvadesetak promišljeno ulogvanih, kratkih priča čini galerija aktera označenih samo imenima (Svetozar, Milena, Ljubica, Draga, Ana, Marija...), čije životne sudbine pokreću u njima proces promišljanja ponačanja čoveka naspram Boga i prirode, kao najuzvišenije senzacije njegove tvoračke magije... Reč je o slikovitim prikazima sudbine likova koje Biljana Benić snažno gradi, izlaže i psihološki profiliše propuštanjem kroz „rešetke“ opipljivih kanona i nazora hrišćanske ideologije, metaforički ih označavajući kao „ljude koji su za života bili svetlost koja još uvek traje u ljudima koje je njom dotakla“. I upravo na fonu isticanja dragocenosti čovekovog posedovanja te svetlosti ona, poput Tagore, poziva na obnavljanje beskonačnog jedinstva čoveka i prirode. A suština tog poziva zasniva se, pre svega, na afirmaciji potrebe za neodložnom samokritičkom revizijom vere u Boga, i verovanja u dobročinstva koja donose altruizam i ljubav bez kojih ni jedan čovek ne može da sanja, a kamo li da se probija i putuje kroz, kako o tome peva Vislava Šimborska, svoje i nesvoje nemire i ontološke „sobe“. Kolaži tragičnih sudbina aktera iz priča ove knjige nesumnjivo se nameću kao neobrisive tetovaže koje svaki čovek utisnute ima i nosi, kako u dobru, tako i u zlu. A, oni koji se odupiru ovladavanju tog poštovanja rizikuju da ugroze i samopoštovanje. I sopstvo. I nestanu u vihoru prizivanja božje kazne, pogotovo ako se ne sete da „prvi uslov ljudske dobrote jeste nekoga ili nešto voleti, a drugi nekoga ili nešto poštovati” (Dž. Eliot).

                Ovaj album kratkih priča donosi zaokruženu celinu sugestivnih sećanja i uspomena na različite vremenske instance i prostore različitih toponima, i to sa scenografijom u kojoj dominira Dunav sa svojom biblijskom magijom. U narativnom serijalu tako organizovanog proznog albuma uloga glavne niti favoristički je iznedrena opredeljenjem za kolorit prigušenog autobiografskog tona. Međutim, karakter tog tona se ne može olako označiti, niti rubricirati, u žanrovskom polju ispovesti, jer ga je njen autor strateški kreirao kao unutrašnju međuvezu jedinstva ljudi i njihovih pojedinačnih svetova. Ono što nesumnjivo reprezentuje ovaj rukopis pripada jezičkom ogledalu njegove višeznačnosti, jer on nije realizovan samo kao „prosta“ knjiga sećanja i uspomena. Autor je energiju tih sećanja i uspomena koristio kao povod i kapislu za čitav niz drugih književnih operacija u čijem paralelizmu posebno mesto zauzima Dnevnik o mirisima, ili tekst „posebne knjige“ u organizaciji ovog proznog štiva. Polemički duh te „posebne knjige“ navodi na promišljanja o strahu, bolu i smrti, ali i o duši koja nas neprestano upozorava na „činjenice života“ i na onu Tolkinovu misao po kojoj „za krive oči istina može da ima iskrivljeno lice“.

                U osvrtu na fenomenologiju mirisa Biljana Benić u ovom rukopisu nije ugrozila poziciju realističkog kazivanja kroz čije odraze prolazi glavni tok njene naracije. Naprotiv, ona je mirisima, samo još više istakla odabrane primere koji sintetizuju sažetost sage o „naivnom optimizmu“. Mora se istaći da je reč o imaginiranju autentičnog poretka mirisa i njihove erotike koja metaforički podseća na Mendaljejev sistem elemenata, a po kome opojni miris vode razdražuje, dok miris belih širokih sokaka smiruje dušu u kontraverznoj nervnoj klopci bića, kao što to čini sladunjavost mirisa dudovih plodova.

                Posebnost ove knjige odražava se u mogućnosti „čitanja lave“ i „listanja pepela“ figura bola, straha i smrti. U toj posebnosti, opet, uočljivo je prisustvo pulsiranja vodene transverzale Dunava kao mesta u čijoj se tišini narator zaklanja od narušenih vrednosti, potrošenih nada i prohujalog vremena.

                Na kraju, dobro jezički umivene priče iz ove knjige u karakterološkom smislu koliko lične, toliko i opšte, i kao takve one svoju snagu ne crpe iz kristalnih izvora, već iz faktografije životnih sledova, grešaka i sumnji, a vrednost takvog stvaralačkog pristupa vodi ka uverenju da je njihov tvorac prethodno za svaku svoju priču u glavi imao gotovo preciznu skicu, pa čak i za one koje je smatrao nedovršenim, ili pak strepeo od prekoračenja njihove jezgrovite sažetosti.

(Ovaj tekst je u formatu pogovora objavljen u knjizi „Ostalo je još malo duše“ Biljane Benić (str.85-87)